Po završetku Kopaonik OPEN-a 20.07. četvoročlana ekspedicija juniorske reprezentacije Srbije u orijentiringu otputovala je u Bugarsku na svetsko juniorsko prvenstvo (JWOC). Takmičare smo činili Nikola Bilić (PK Pobeda), Stefan Bilic (PK Pobeda) i ja (SD Jasenica), dok je vođa puta bio vršilac dužnosti (V.D.) selektora - Mrgud Pajko (PK Pobeda).
Plan je bio da prvu noć prespavamo u Sofiji, a zatim da putovanje do ski centra Borovec nastavimo u ranim jutarnjim satima posle čega bi napravili 2 model-treninga za dugu i sprint distancu. Znatno uzan raspored.
 |
| Model za sprint |
 |
| Model za LONG |
Već 22.07. smo imali prvi nastup i sprint distancu u gradiću Samokovu u podnožju Boroveca. Karantin je bio u velikom sportskom centru (u zatvorenom), a ja sam startovao u poslednjoj grupi, kada je padala i kiša, za razliku od prve i polovine druge. Nisu bili isti uslovi za sve takmičare, ali šta da se radi. U prvom delu odnosno do 8. KT nisam grešio, zatim sledi odabir varijante do 9. KT gde sam izabrao lošiju i gde imam izugbljenih 15 do 20 sekundi, na 12. još 15 sekundi, na 14.KT zato što nisam razlikovao obično zeleno od maslinastog (nepotrebno zaobilaženje niskog šimšira) još 15 sekundi i na 16. KT (gde sam mislio da je kontrola ispred zgrade, a ona je bila ispod natstrešnice) 40 sekundi, što ukupno čini 1.5 minut te bi i u najboljem slučaju imao vreme od 17 minuta što je izuzetno sporo.
Iako je plasman za razliku od pre 2 godine bolji, sada sam bio 131. a tada 135, uopšte mi ne znače ništa ta 4 mesta.
Na
ovom linku možete pogledati moj nastup na JWOC-u od pre 2 godine u Košicama i uporediti staze i rezultate.
Sledećeg dana 23.07. na terenu udaljenom oko 20km od takmičarskog centra održana je duga distanca ujedno i trka koju sam najbolje istrčao na ovom svetskom prvenstvu. Bilo je izuzetno naporno. Takođe sam startovao u poslednjoj grupi, krenuo sam sigurno i odlično odradio prve tri kontrole. Zatim sam i za 4. izabrao odličnu varijantu, međutim u reonu kontrole pravim 2 minuta greške. Nakon odbijanja sa puta, ušao sam u uvalu (potok) i odatle planirao da se odbijem do kontrole preko talasastog dela. Međutim tih 150m talasastog dela se uopšte ne primećuje, tako da sam prvobitno došao do kontrole u uvali koju su imale žene, ukapirao gde sam i odatle došao do svoje. To i nije tako velika greška ako je uporedimo sa sledećom - ako se ne varam, deonica sa 4. na 5. je najkraća od svih 23 kontrola, a ja sam uspeo tu da napravim svoju najveću grešku od doslovno 7 minuta. I dalje mi nije jasno kako, jer sam sve vreme bio tu...
Sledeću od 4 minuta pravim na 8. KT pri ulazu u leptir gde je i veliki broj drugih takmičara grešilo (12. na karti je meni bila 9. a 9. na karti mi je bila 13.).
Na 11. KT imam još 30 sekundi viška. Zatim sledi moj poznati inat i neodustajanje na ovako bitnim trkama. Zapeo sam još jače i do kraja odradio bez greške, te sam tako znatno popravio plasman. Ostaje žal za greškom na toj 5. kontroli, jer je ona stvarno bila nepotrebna i bukvalno nisam imao sreće. Bez nje bi to bio ulaz u top 50 što mi je i bio cilj, iako mislim da imam kvaliteta i potencijala za mnogo više, samo da sam malo više na karti, ali o tome ću u drugom delu posta... Ako uporedimo plasman od pre 2 godine sa ovogodišnjim, vidi se veliki napredak sa 112. na 82. mesto i zaostatak za prvoplasiranim je skoro dvostruko manji. Tada je bilo 46 minuta, a sada 24 minuta.
24.07. smo imali dan pauze koji smo iskoristili za trening-model na relevantnom terenu za srednju i kako bi malo predahnuli. Trening koji sam odradio bez greške je dosta obećavao. Napravio sam super stazu, uočio bitno i napravio taktiku za kvalifikacije. Nakon treninga smo iskoristili luft u vremenu kako bi obišli znamenitosti ovog reona i nalazišta gde su nekada živeli rimljani i stari tračani.
25.07. su bile kvalifikacije za srednju distancu. Za razliku od model-treninga koji sam obavio dan pre trka nije prošla tako sjajno. Taktika je bila dobra, ali neke druge stvari nisu, ali ću o njima pričati u drugom delu posta.
Teren je izuzetno tehnički zahtevan, jedan od zahtevnijih u mojoj karijeri. Moglo bi se reći da je to kombinacija Baba i 1. dana Vlasine što se tiče terena u Srbiji.
Takođe sam trčao u 3. grupi. Ono što nisam znao, sve 3 grupe su imale različite staze, tako da je svaka bila različite težine, a vi procenite koja je bila najteža. Na
ovom linku možete pogledati sve karte.
Imao sam greške na 1, 2, 4, 5. i 11. kontroli. Uopšte nisam zadovoljan ovom trkom. Koncentracija 0. Jedva da sam ušao i u B finale, dok je cilj, naravno, bio ulazak u A finale, i ne samo ulazak.
26.07. je bilo finale srednjih. S obzirom da nisam prošao u A finale, B finale je startovalo dosta kasnije, a pošto sam bio poslednji u 3. grupi, startovao sam 3. a startni interval je bio po 1 minut, tako da se B finale svelo na šlepanje. Za čas sam prestigao prvu dvojicu i do pretposlednje kontrole išao sam sam gde me je stigao Španac i sa njim sam zavšio trku.
Teren se naslanjao na teren kvalifikacija, i, po meni, bilo je dosta lakše nego u kvalifikacijama. Imao sam 30 sekundi greške na prvoj, 40 sekundi na trećoj, 20 sekundi na petoj i 2.5 minuta na devetoj. Dok je staza bila samo 100m duža nego u A finalu. Ako bi uporedili 4 stavke, dužinu staze, moj sporiji tempo, drugačiji pristup trci i rezultate u A finalu, razume se da bih tamo imao dobar plasman, ali šta bi bilo kad bi bilo...
Poslednjeg takmičarskog dana 27.07. održale su se štafete. V.D. selektora je odlučio da trčim prvu izmenu, o čemu ću pričati u drugom delu posta. Pred sam start bila je provala oblaka, kiša, vetar, grmelo je, haos. Nisam se dovoljno zagrejao, ali kako je bilo meni, tako je bilo i drugima. Druge 2 štafete su imale lepo vreme.
Kako je krenula trka, gledao sam da održim grupu. Prve 2 kontrole je bilo ok, međutim, na 3. je organizator stavio 1 stanicu, dok je ta kontrola za razliku od prve 2, bila ista svima. U trenutku kada sam stigao, jedna manja grupa je odlazila sa kontrole, dok je u trenutku druge grupe (gde sam bio i ja) nastala opšta pometnja, bitka, laktanje, šutiranje itd ko će prvi overiti kontrolu, dok je u stvari niko nije overavao. Dok se nisam izborio sa seljacima, prošlo je skoro 1.5 minut, te je značajan broj ljudi otišao i grupe su se rasule.
U jednom trenutku sam ostao sam, ali sam gledao da zapnem što sam više mogao. Imao sam par otrčavanja do pogrešnih kontrola, ali ništa specijalno. Svoju trku od 4.8km sam završio sa vremenom od 38:53.
Nikola i Stefan su solidno odradili svoje trke, pa smo i zauzeli solidno 31. mesto od 50 ekipa.
Sada malo o tom drugom delu posta...
Naime, imao sam dosta problema sa V.D. selektorom Mrgudom Pajkom, koji mi je unosio nervozu od samog početka odnosno od polaska sa Kopaonika. Nikada ga nisam previše gotivio zbog toga što nismo istomišljenici oko brojanja koraka koje on forsira i zbog toga što je na Tari pre 3 godine ispao vrlo nekorektan prema meni kada na prvenstvu na dugoj distanci nije hteo da mi kaže gde se nalazim - "Nema priče na stazi", to mi je odgovorio na moju molbu da zastane i pokaže mi, a dobro znamo da nije nikakav takmičar odnosno elitaš, te mu 10 sekundi ništa ne bi značilo. To dovoljno govori o tome kakav je čovek, a on za mene može samo da bude trener dece do 16 godina i ništa više.
Šta se sve izdešavalo na relaciji Kopaonik - Sofija - Borovec - trke - Velika Plana i kakvi su moji dalji postupci i stavovi prema nastupu za reprezentaciju?
Počeću sa malo širim uvodom kako bi se razumela suština problema koji nije samo V.D-ova drama i unošenje nervoze u tim, već i nešto mnogo šire.
Početak datira još od novembra kada je doneta odluka ko će ići na mediteransko prvenstvo u Portugal od strane tadašnjeg selektora Zorana Šilje Milovanovića. Zasluženo sam dobio poziv na osnovu svojih rezultata, 4 medalje na prvenstvu jugoistočne Evrope i pored toga što prvi deo sezone nisam trenirao punim kapacitetom zbog prijemnog ispita za fakultet, a ne samo to, već i raniji rezultati i na Balkanijadama i na trkama u kategoriji seniora dovoljno govore o tome. Pod 1, razjašnjene su polemike oko mog odlaska tamo, a pod 2 i te 4 medalje i prethodni rezultati su često bili omalovažavani od strane raznih "stručnjaka" pod izgovorom da mi konkurencija nije bila dovoljno jaka, da sam se šlepao (pratio druge) itd.
Druga je stvar kategorija u kojoj sam se takmičio u Portugalu, pa moj odlazak i kategorija ne mogu da se stavljaju u isti koš.
Zašto sve ovo pričam? Zbog toga što je od tad počela presija na mene od strane više persona. Prvo me je Blažo Maksimović, senior od 35 godina, napao zašto idem u Portugal kada treba on da ide i zvao me na telefon i vršio pritisak da odgovorim Šilji, tadašnjem selektoru, da ja nisam najbolji (što je Šilja rekao) već on (Blažo). Kada nisam pristao na to, iz jednostavnog razloga jer ne želim da se prepucavam preko fejsbuka, jer sam dovoljno odrastao, a to su stvari za nezrele i neozbiljne ljude, on je pokrenuo kampanju (da se tako izrazim) protiv mene, minirajući me na svaki mogući način i utičući na sve oko sebe kako bi se meni osvetio za nešto sa čime nemam veze.
U vezi Portugala uopšte nije pitanje da li je trebalo da idem, već eventualno da li su ostali članovi: Nikola Bilić, Dragana Dokmanović i Slađana Jovanović trebali da idu i u kojoj kategoriji je trebalo ja da trčim.
Kako se to dalje odrazilo?
Prošlo je prvenstvo mediterana u Portugalu, ništa se nije promenilo, otišao je ko je bio planiran i na to je stavljena tačka, ali je Blažo Maksimović ostao kivan i ljut na sve oko sebe.
Prošlo je neko vreme, pokušavao je ne znam šta da postigne provocirajući me na fejsu, što me uopšte ne dotiče kao ni bilo kakvi komentari, bilo čiji i bilo gde. Svaki put dok se zagrevao, tresao je nos i pljuvao kad god bi prošao pored mene pre trke, međutim ni to primitivno ponašanje ništa nije promenilo kod mene.
Stvari su se malo stišale, a onda je došao trenutak odluke za odlazak na svetsko seniorsko prvenstvo u Italiju (WOC). Šilja, tadašnji selektor je doneo odluku da idemo Dragana Dokmanović i ja, a u Blažu se tada probudio još jednom gnev, ljubomora, bes, šta god i tada su uticaj na predsednika saveza, pojedine članove upravnog odbora i ostale koji imaju neke veze sa odlukama u savezu dostigle vrhunac.
Gospodin predsednik saveza je podlegao pritisku i odlučio da sazove upravni odbor koji bi glasao za 2 ekipe koje bi išle u Italiju: u jednom šeširu smo bili Dragana Dokmanović i ja, a u drugom Slađana Jovanović i Blažo Maksimović.
Glasanje je izgledalo ovako: Radovan Marković, Dobrica Jelić i Dejan Ilić su glasali za prvi šešir, dok su Draga Maksimović (Blažova žena), Đorđe Zagorac (nema autoritet ni stav) i Duško Radojičić Frulja (koga je Blažo tukao već jednom - naplavio mu oko, prošle godine) glasali za drugi šešir. Sedmi član upravnog odbora, Jelena Babić nije bila prisutna. Nemam podatak šta se desilo sa njenim glasom, uglavnom, na silu je preinačena Šiljina odluka i u Italiju je planirano da idu Slađana Jovanović i Blažo Maksimović, posle čega je Zoran Šilja Milovanović podneo ostavku na mesto selektora.
Usledio je period primirja ogorčenih strana, a onda je došlo takmičenje na Divčibarima - PTT Kup, gde je predsednik saveza Đorđe Zagorac bio direktor trke. Ta trka je bila 10 dana pre odlaska u Italiju na WOC.
Na
ovom linku možete pročitati šta se sve desilo. Ukratko, pobedio sam Blažu 3 minuta, trka je poništena takođe na Blažov nagovor, a pogodite ko je poništio trku (koju je prvobitno odobrio, znači promenio je odluku) - Đorđe Zagorac, predsednik saveza. Isti čovek koji je više puta podlegao pod uticaj Blaža.
I to je prošlo, drugi šešir je otišao na WOC kao da je sve bilo normalno. Naravno, na moju štetu. A vi procenite ko ima više potencijala čovek od 35 godina ili junior od 20. Ali dobro, ovo nije trenutak za upoređivanje, procenite vi sami neke stvari.
Ono što sam namerno preskočio da kažem je jedno ime koje je ključno za ceo moj post - Mrgud Pajko. On je izabran za vršioca dužnosti (V.D.) selektora nakon Šiljine ostavke. Čovek kome je nastup za reprezentaciju Srbije misaona imenica, ali ne bih nikoga da vređam, to nije u mom stilu. Čovek je počeo malo pre mene da se bavi orijentacijom, baš kao i Blažo Maksimović, tako da niko od njih nije mogao da nauči mnogo više od mene, ali o tome neki drugi put.
Ovako veliki uvod je bio preko potreban za događaje koji su usledili.
V.D. je planiran kao vođa puta u Bugarsku. Trebalo je posle poslednje etape Kopaonik OPEN-a da se spakujemo i pođemo put Sofije gde bi prespavali i nastavili ujutru na Borovec.
Naime, moj klub je organizovao Kopaonik kao što svi znaju, te je moja obaveza bila da posle skoro svake etape skidam kontrole, uključujući i poslednju te smo mogli da krenemo tek kada ja to obavim.
- Gospodin V.D. je dramio i zvao me 15 puta dok sam bio u šumi. Kada sam odradio svoj posao, nisam se ni okupao, ni ručao, jedva da sam stigao na proglašenje da izađem (sasvim slučajno, dok sam išao na recepciju da se odjavim i uzmem ličnu kartu), samo sam nabacao preostale stvari u torbu i uputio se na parking da bi pošli. Dok sam se pakovao i završavao poslove oko administracije, imao sam još 15 propuštenih poziva od strane iste osobe.
- Kada sam sve to obavio došao sam do auta, spakovao torbu i smestio se na suvozačevo mesto. Taman kad sam otvarao ranac da uzmem nešto da pojedem, gospodin, inače vlasnik vozila kojim smo putovali u Bugarsku, je počeo opet da drami zašto sam seo na prednje sedište, da traži od mene da se odatle premestim i da me nervira još malo. Premestio sam se bez pogovora jer nisam imao nameru da se raspravljam sa njim oko gluposti i zaspao. Zbog mene smo "kao" kasnili 2 sata u polasku i to je bilo toliko dramatično.
- Ista ta 2 sata smo izgubili lutajući po Sofiji jer je V.D. krenuo nepripremljen, bez ikakvog GPS-a, tako da nema potrebe da svaljuje krivicu na mene. Samo je bio u minusu 20 evra jer ga je zaustavila policija zbog dugih svetala kada im je išao u susret.
- Kada smo došli u hotel na Borovecu, zapalo je da budemo zajedno u sobi, jer je Stefan izrazio želju da bude sa svojim bratom. Iako mi se to nije svidelo, nisam hteo da pravim pometnju, iskulirao sam i zauzeo svoje mesto.
- Kad sam ga pitao kojim redosledom ćemo trčati štafete, rekao je da ću prvo trčati ja, pa Nikola, pa Stefan. Objasnio sam mu kako je bolje da trčimo Nikola, pa Stefan, pa ja jer Nikola uvek trči prvu, a ja uvek trčim 3. izmenu, koje god takmičenje da je u pitanju, međutim on je terao kontru. Nisam hteo da se mešam više oko toga.
- Na sprintu sam imao grešku od 40 sekundi na 16. kontroli. Kada smo posle trening-modela za srednju došli u Samokov da pojedemo nešto, Stefan je doviknuo da nam je ta 16. kontrola bila ispod strehe Dzamije na šta sam se ja našalio "Mrš, kakva Džamija, gde im je Crkva, zar nisu oni pravoslavci kao i mi". Na šta se V.D. nadovezao svojim nepotrebnim komentarom da me je onaj gore zbog tog "mrš" kaznio pa sam zato tu pogrešio. Na šta sam se susdržao zbog mira u reprezentaciji da ga napušim.
- Sledi još jedna sporna situacija. Kada smo radili pripremu za srednju, rekao sam da je cilj blizu asfalta. Jer sam po koordinatama iz biltena video gde je cilj, tako je bilo i na dugoj distanci, a tako je i logično jer niko neće da spušta svu prateću opremu kilometar od asfalta ako može da je stavi na 50 metara. Naravno, dobio sam izrazitu kontru da je to dole. Bez obzira što sam na sasvim normalan način pojašnjavao da nije logično, dobijao sam suprotan odgovor. Video sam da nema svrhe i povukao se.
- Nije se tu završilo. Vrhunac je dostigla sledeća stavka. Naime, ni pre sprinta ni pre duge, ni kada je bio dan pauze, i pored umora nisam mogao da zaspim do kasno u noć. Svako ima tremu manje ili više, meni se često odražava tako što često ne mogu da zaspim. Zbog iskustva od ta 3 dana, odlučio sam da kupim jedno pivo kako bih brže i lakše zaspao. Kada se završio sastanak pred srednju distancu, otvorio sam frižider i krenuo da otvaram pivo na šta je V.D. - ova reakcija bila još jednom izuzetno dramatična. "Šta je to, neću to da vidim, ja dok sam glavni neću da vidim alkohol, zatvori to, skloni to, blablabla...". Pukao mi je film, znači od kad smo pošli sa Kopaonika, samo drami i nervira me i omalovažava. Po završetku sprinta kada je Nikola bio 60. cupkao je od sreće i pričao unakolo super, ovo ono, hvalio ga itd, što jeste lepo i ja izuzetno cenim Nikolin i Stefanov rezultat i bilo čiji, ali ako sam ja sutradan osvojio 82. mesto, sa ogromnom mogućnošću da uđem i u top 50 (da nisam napravio grešku od 7 minuta na najkraćoj kontroli), onda mislim da nije adekvatan komentar "nije loše, ispod 10 po kilometru je". Mislim da to nije u redu.
- Ali da se vratim na prethodnu stvar. Iskulirao sam, vratio pivo u frižider, istuširao se i smestio u krevet. Naravno, koliko me je iznervirao nisam mogao da zaspim. Sam sam kriv što nisam uzeo to, popio, i legao u krevet neobraćajući pažnju. On je otišao iz sobe, vratio se, zaspao, a ja još nisam mogao. Zaspao sam oko pola 3, a ustajali smo pre 7.
- Sutradan, kada je trebalo da istrčim možda svoju trku karijere, nisam bio u stanju. Neispavan, koncentracija 0 itd. Posle trke mi nije bilo ni do čega. Seo sam u prvi autobus, stavio slušalice na uši i malo je falilo da počnem da plačem. Došao sam u stanje da razmišljam da li da ga bijem, da li da se spakujem i preko Sofije otputujem za Palanku u sred svetskog prvenstva ili da ostanem i istrpim još ta 2 dana.
- Ipak sam odlučio da ostanem i istrpim još ta 2 dana kako znam i umem. Ćutao sam, nisam hteo da pričam više sa njim. Saslušao sam sve što je imao da kaže za finale srednjih i štafete, ali nisam hteo bilo šta da komentarišem.
- Ceo dan posle kvalifikacija je i on ćutao, a onda je posle finala počeo da me ispituje. Na šta je dobio adekvatan odgovor i sve ovo što sam napisao do sad mu je saopšteno u lice, naravno bez vređanja, na pristojan, samo za nijansu prostiji način posle čega je počeo da mi se izvinjava i da se pravda. Međutim, meni ta izvinjavanja i ostalo ništa ne znače kad se dan pred možda trku karijere ponašao vrlo nezrelo i neprofesionalno. On da je neki trener, psiholog, pedagog i neki stručnjak trebalo bi da zna da ne treba da drnda takmičara pred najbitnije trke.
- Završile su se štafete, krenuli smo kući, izašao sam u Velikoj Plani jer nisam hteo da me vozi u Palanku, jer nije dobrodošao tamo.
Sreća je te sam dovoljno odrastao i zreo da mogu da kontrolišem svoje emocije. Za razliku od ranijeg perioda, kada bih sigurno napravio incident tamo, na licu mesta, verovatno poremetio i svoje reprezentativne drugare, to nisam uradio. Sreća je te imam visok prag tolerancije, međutim posle ovakvih stvari čaša se prelila, ali to nisam iskazao tamo, već sam sačekao da dođem kući, da se malo smirim i saopštim to na kulturan način.
.JPG)
