Lični podaci:

Photo credits: @woc 2018.
Datum i mesto rođenja: 01.08.1994;
Smederevska Palanka, Srbija
Trenutne okupacije: Sportista, student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, generalni sekretar Orijentiring saveza Beograda
Klub: OK Paraćin (02.2019 - 11.2021.), SK Rtanj & AK Partizan (11.2016 - 02.2019.), AOK Košutnjak Beograd (10.2015-11.2016.), SD Jasenica Smederevska Palanka (2006-10.2015)
Medalje za reprezentaciju: 2 zlatne (SEEOC-prvenstvo jugoistočne Evrope), 6 srebrnih (prvenstvo mediterana - MCO + SEEOC) i 7 bronzanih (MCO + SEEOC)

среда, 1. септембар 2021.

SEEOC 2021, Knockout prvenstvo Srbije, Kopaonik - pripremni kamp


Kako seješ - tako žanješ, stara je narodna poslovica.


Ovom rečenicom bih započeo post vezan pre svega za Prvenstvo jugoistočne Evrope (SEEOC) koje je održano od 25-29.08.2021. u okolini Zagreba, jer je sve što je prethodilo odlasku u hrvatsku, a nakon dolaska iz češke sa svetskog prvenstva, zapravo bila priprema za SEEOC.

Ova poslovica ne opisuje samo moje rezultate i nastupe na SEEOC-u, već nastupe cele naše reprezentacije (neračunajući veterane, naravno).

Vratio bih se godinu dana unazad kada je organizovan kamp na Fruškoj gori, praktično u istom terminu kao i ovogodišnji SEEOC. Stručni štab je činilo 4 trenera, a već sledeći kamp u novembru imao je jednog manje, da bi jun 2021. godine dočekali sa 2 trenera.
Kako su neke maske spale i kako su se pokazala neka "nova" lica tokom boravka u hrvatskoj, tako sam i u junu i julu mogao da pretpostavim kuda vode prethodno date ostavke, a ishod smo videli u pripremi kampa koji je trebalo da bude poslednja priprema pred SEEOC.


Došli smo do toga da je u petak 30. jula legao novac od Ministarstva omladine i sporta namenjen za kamp, i to ne mali iznos, a da kamp nema ko da organizuje - kamp koji je trebalo da bude poslednja i najvažnija priprema za SEEOC. Zaista ne mogu da razumem da tako važan kamp nije bio već pripremljen, nego se čeka novac i poslednji trenutak kako bi se počelo sa pripremom i planiranjem istog. To je pokazatelj ozbiljnosti i kredibiliteta ljudi.


Kako ne bi sve propalo, kamp sam u roku od 2 dana organizovao ja, naravno uz potpuno finansiranje od strane Saveza, uz brzu reakciju generalnog sekretara OSS-a da se organizuje prevoz i smeštaj i uz pomoć svog druga Bojana Munjasa koji je, igrom slučaja, bio slobodan u tom periodu, koji je pošao kao tehničko lice da postavlja i skida kontrolne tačke, kome sam beskrajno zahvalan i bez koga kamp ne bi mogao da se održi.

Ponavljam: kako seješ, tako žanješ. Sav apsurd funkcionisanja Saveza i reprezentacije u nekoliko rečenica.

Sama realizacija kampa je prošla dobro, uprkos tome što smo od smeštaja do lokacija za svaki trening morali da idemo i da se vraćamo od 1.5 do 3km peške uzbrdo/nizbrdo.
Relizovano je 6 treninga, od čega 1 trening trčanja kada smo stigli na Kopaonik u utorak (25 minuta lagano) i 5 treninga na karti. Jedan trening na karti nismo realizovali jer na celom Kopaoniku u četvrtak celog dana nije bilo vode, pa smo ujutru odradili jedan, kupali se vodom iz šerpi, lonaca i flaša, a popodne smo preskočili.


Ja sam istrčao 3 treninga na karti (prvi, treći i poslednji), dok sam za 2 treninga postavio sve kontrolne tačke (drugi i četvrti). Treninzi su bili tako koncipirani da nema previše kontrolnih tačaka (kako bi mogle da se relativno brzo postave i skinu dva puta dnevno) i da nisu predugački, s obzirom na razdaljinu od hotela do lokacija starta i cilja. Sa druge strane, imali smo raznovrsnost terena i tipova treninga. Koristili smo čak i SI stanice za overavanje sa čipovima, pa je svako kasnije mogao da analizira svoj trening i da se uporedi sa drugima.






Lično, sve ovo uopšte nisam planirao ranije i ogroman deo vremena koje je trebalo da provedem samo sa devojkom, utrošio sam na realizaciju kampa. Uprkos tome i uz veliku zahvalnost Munjasu i celom timu omladinaca koji su bili na kampu, uspeo sam da napravim balans i da iznesem sve bez posledica - na kraju smo imali višestruku win-win situaciju.

Robin, Aleksa, Srki, Janko, "mali" Husag i Talijan bili su sjajni, poštovali su sve dogovore, a i sami su pomogli da timski realizujemo kamp na način da je svako posle istrčanog treninga skinuo po 2-3 kontrolne tačke, što je meni i Munjasu jako pomoglo.

Utisci u povratku sa kampa su bili sjajni, svi su bili zadovoljni i zahvalni, a meni i Munjasu je bilo zadovoljstvo i čast da smo uspeli da odradimo ono što zapravo nije naš posao (makar ne još uvek). Kada imaš ovakvu grupu mladih koji treniraju i koji vole svoj sport, nije teško realizovati bilo šta.

Lično mi je samo žao što još omladinaca nije učestvovalo, pogotovo što su ipak "sedeli" kod kuće, a nisu bili na moru kako je predstavljeno iz nekih krugova.







Povratak je bio u petak u popodnevnim časovima, dok me je već u subotu i nedelju očekivalo državno prvenstvo u knockout sprintu. 




Takmičenje koje ne postoji na web sajtu Orijentiring saveza Srbije i ostalim medijima kao što su facebook i instagram - kao da se nije ni održalo, a i odnos ljudi iz Saveza prema tom takmičenju generalno je bio sličan, što je velika sramota za jedno državno prvenstvo.

Sam koncept takmičenja je inicijalno bio dobro osmišljen, međutim sama realizacija nije prošla tako glatko.

Iako je bio mali broj učesnika, sve je moralo da bude organizovano kao da je svetsko prvenstvo, makar je to moje mišljenje i moj odnos prema organizaciji bilo kog takmičenja. 
Na kvalifikacionoj trci imali smo neke neucrtane prolaze, kao i neke "veštačke" barijere na karti, koje na terenu nisu uopšte bile obeležene i obezbeđene, pa je mogao da radi "ko šta hoće". To tako ne sme da se organizuje - ili odradiš sve po PS-u ili ostaviš kartu kakva jeste i ne praviš egzibicije.

Polufinale je bilo jako interesantno, jer smo imali one koji ne gledaju kartu, kao i one što se šlepaju, pa je praktično cela jedna startna grupa bila diskvalifikovana, da bi se u finale kvalifikovalo samo 4 takmičara, od čega smo nas trojica startovali: Dušan, Aleksa i ja.



Koncepcija staze za finale je bila fenomenalna, kao i sama atmosfera u toku trke, ali su pojedine stvari na karti i sama štampa karte bili katastrofalni. Delić karte sa 2. ka 3. KT bio je prohodan i predstavljen žutom bojom (otvorena površina - livada), dok je ostatak oko hotela "Falkenštajner" bio predstavljen maslinasto zelenom bojom (zabranjeno područje - privatan posed), dok granica između te dve boje treba da bude predstavljena crnom liniojm, što na ovoj karti nije bio slučaj, pa delom zbog toga, a delom zbog loše štampe nije mogla da se vidi razlika između ove 2 boje.

Kako smo nas trojica imali masovni start (startovali smo u isto vreme) i kako sam ja od početka nametnuo tempo i overio prvi prve 2 kontrolne tačke, tako sam prvi i naleteo na ovaj problem na karti.
Kada sam došao pred pomenuto mesto kod hotela "Falkenštajner", mislio sam da tuda, prema karti, ne sme da se prođe (iako sam, kada sam išao na masaže pre 2 godine u sportactive teretanu, baš tuda prolazio). Kako su Dušan i Aleksa trčali za mnom (niko nije odabrao varijantu desno) znao sam da ništa ne gubim i ako skroz optrčim hotele "Falkenštajner". Međutim, kada sam skrenuo u pravcu 9. i 10. KT, perifernim vidom video sam da Dušan i Aleksa prolaze kroz taj delić karte i terena. Stao sam i tek posle nekoliko sekundi video da tuda ipak "sme" da se protrči.

Bio sam pod jako velikim stresom jer je Dušan tu napravio razliku od 20 sekundi prednosti, ali se nisam predao i nastavio sam jako da trčim. Aleksu, koji je imao neki 10-ak sekundi prednosti, sam stigao već na 5. KT, dok sam Dušanu bio za petama već na 9. KT. 13. KT sam overio posle njega, ali sam bio na ulici, a on je morao da siđe niz manje stepenice, pa sam bio u jednosekundnoj prednosti. Dok smo overavali kontrolnu tačku, sudarile su nam se ruke i meni je ispao kompas sa lupom, međutim, nije bilo vremena za zaustavljanje. Dodao sam "gas" na maksimum i završio trku kao prvoplasirani.

Rezultati                    Prolazna vremena



Nakon ovog prvenstva ostalo je oko 15 dana do polaska u hrvatsku. Dovoljno vremena da se odrade još neki brzi treninzi kako bi se eksplozivnost dovela na maksimum.

Sve je išlo kako treba do vikenda pred polazak na SEEOC. Prvo saznajem da treba da testiram staze za svetsko školsko u ponedeljak umesto u nedelju (dve trke - na dugoj distanci na Kosmaju i na srednjoj distanci na Babama), a onda mi javlja jedan od najboljih drugara da je drugom drugaru umro otac i da u ponedeljak pred testiranje staza moram da idem na sahranu.

Posle neprospavane noći u nedelju na ponedeljak, odlazak zorom do Palanke, stajanja na groblju 4 sata, puta do Kosmaja i Baba, testiranja 2 staze u roku od 3h, trebalo je oporaviti se do prve trke na SEEOC-u.

Ovo ne treba shvatiti kao bilo kakav alibi, već samo kao okolnosti koje su prethodile putu. A zašto kažem alibi, videće se kroz nekoliko rečenica.


Za Zagreb smo krenuli u 3 časa ujutru u noći između utorka i srede. Kada smo stigli, odradili smo model, odnosno trening na relevantnom terenu za šumske trke. Ono što je bio moj propust sa jedne strane jer nisam lepo pročitao u biltenu, a ispostaviće se totalna glupost organizatora sa druge strane, je da je razmera karte za srednju distancu bila 1:7.500 i to totalno nepotrebno. Pri prirepmi za takmičenje i sa ranijim iskustvom trčanja u hrvatskoj, mogao sam da pretpostavim da će šuma biti prilično čista i brza za trčanje, a u to smo se uverili na modelu u 30-minutnom trčanju na karti (ali na razmeri 1:10.000).

Uveče, na sastanku pred srednju distancu, saznajem da je razmera 1:7.500 što me je momentalno zabrinulo, a ispostaviće se opravdano s obzirom na sutradan istrčanu trku. Od početka trke, pa skoro do 3. KT nisam mogao da se "sastavim" sa razmerom. Prohodnost terena i to što je ravno te tera da trčiš brzo, a sa druge strane si primoran da se prilagodiš momentalno, što je bilo jako teško. Trudio sam se da napravim balans između brzog trčanja, držanja pravca uz pomoć kompasa, ali je bilo teško ispratiti detalje na karti pri toj brzini, posebno jer su potoci presušili (tj. vode nije bilo u njima), pa nešto što bi inače bio odličan orijentir i napadna tačka, to tog dana nije bilo. Srećom, kada sam došao do jakog puta koji preseca drugi (ne)vodeni tok pred 2. KT znao sam tačno gde sam i relativno lako sam našao 2. KT iako sam prema karti očekivao neke vrtače, a to su bile klasične duboke ili "V" rupe. Još uvek sam bio nesiguran, o čemu govori i varijanta do 3. KT gde sam sigurnost tražio u putu i traženju staze sa desne strane puta od koje bih se "odbio" do 3. KT. Sigurnost sam konačno pronašao kad sam došao do promene reljefa u vidu 2 uvale koje vode do 3. KT, međutim do tad sam, prema slobodnoj proceni, već izgubio minut do minut ipo vremena.

Sledi niz dobro odrađenih kontrola (od 3. do 12.), a onda nešto što me je "zakucalo" na 20. mesto 1. dana takmičenja. Biram varijantu namerno za nijansu okolo da malo zaobiđem kanal i da se sa sigurnošću "odbijem" na stazu do 13. KT. Međutim, ono što je trebalo da bude "sigurna" varijanta, preraslo je u dvominutni šok. Ispostaviće se da je sa istog mesta postojala još jedna staza koja nije bila ucrtana na karti, a koja se spajala sa onom koja jeste i koja ide paralelno sa uvalom jugoistočno od 13. KT. Osim toga, u tom delu oko uvale ni vegetacija nije dobra.
Sve u svemu, oko 13. KT sam izgubio oko 2 minuta, a kada se doda onih minut do minut ipo sa početka trke, zaključujemo da sam izgubio oko 3 do 3.5 minuta sve ukupno. Stazu koja je bila dobro koncipirana i koja je vazdušnom linijom bila dužine 5.7 km sa 190m uspona sam istrčao za 37:44, svojom varijantom sam prešao 6.36 km (avg pejs 5:56 min/km), zauzeo sam 20. mesto od 26 takmičara, zaostao sam 06:15 za prvoplasiranim a i bez grešaka ne bih mogao da budem bolji od 17. mesta tog dana, što dodatno doliva so na ranu sa jedne strane, ali je sa druge strane bilo umirujuće jer sam bio svestan trenutnog fizičkog stanja i pri razmišljanju o rezultatima pred polazak na takmičenje znao sam ko je od konkurenata koliko spreman i da će razlika među vremenima biti mala. 

Opet se vraćam na početak posta - kako seješ, tako žanješ, što ću finalno pojasniti na kraju posta.

Drugog dana takmičenja bila je sprint distanca. Ukratko: brza, prosta i trka praktično bez odabira varijanti. Imao sam samo jednu grešku i to na jedinom mestu gde je bio odabir varijante (levo ili desno), sa 16. na 17. KT gde sam izgubio oko 10 sekundi i to zato što je organizator prekršio pravila i to nije bio jedini slučaj tokom SEEOC-a, a na sprint distanci to je urađeno 2 puta (2 isečka ispod). Pitam se, koje su to fore i odakle ideja da se krive linije između kontrolnih tačaka (što se u ogromnoj brzini vrlo teško vidi, a očigledno je optička varka za takmičare)? 
Stazu koja je prema karti bila dužine 4.1 km istrčao sam za 18:20, svojom varijantom sam prešao 4.38 km (avg pejs 4:11 min/km), zauzeo sam 14. mesto od 25 takmičara, zaostao sam 02:10 za prvoplasiranim, a i bez grešaka ne bih mogao da budem bolji od 13. mesta tog dana.





Trećeg dana održana je duga distanca, trka koju sam možda i najbolje istrčao, iako ni jednog dana nisam previše grešio. Teren je bio čist kao na slici s početka priče o SEEOC-u gde dotrčavam na kontrolnu tačku. Ono što bih kao organizator promenio je: postavio bih barem 2 duže KT za odabir varijante, zaobišao bih ove pravolinijske KT od 10-13. i naravno, staza bi bila duža barem za četvrtinu. Sve u svemu, imam otprilike 3 greške od po 30 sekundi, stazu koja je prema karti bila dužine 10.1 km sa 520m uspona istrčao sam za 73:17, svojom varijantom sam prešao 11.2 km (avg pejs 6:33 min/km), zauzeo sam 13. mesto od 25 takmičara, zaostao sam 12:28 za prvoplasiranim, a i bez grešaka ne bih mogao da budem bolji od 11. mesta tog dana. 
Poslednjeg takmičarskog dana bila je štafetna trka. Kiša je dodatno začinila ionako mučnu trku za sastav muške seniorske štafete. Za početak, totalno loša taktika nadležnih za prijavu sastava štafete što je rezultiralo nošenjem fenjera i 7. mestom. Ako je to bio cilj, onda smo ga ispunili. Ja sam svoju deo posla odradio korektno, izmenio sam 4. sa zaostatkom od 1.5-1 minut za Slovencem, Bugarinom i Moldavcem, a ispred Turčina, Rumuna i Hrvata. Nisam grešio nešto specijalno, stazu koja je prema karti bila dužine 5.1 km sa 240m uspona istrčao sam za 35:01, svojom varijantom sam prešao 5.51 km (avg pejs 6:21 min/km). Da sam trčao 3. izmenu verujem da bih išao nešto brže, ali teško ispod 33 minuta.
Organizator se ponovo "šalio" sa krivljenjem linije - isečak karte ispod.



Sve rezultate i prolazna vremena sa individualnih trka možete pogledati na sledećem linku: http://orienteeringonline.net/CompetitionBasicInfo.aspx?CompetitionID=4969

Sve rezultate sa trke štafeta i galerije sa slikama možete pronaći na sledećem linku: http://vihor.hr/results-and-galleries/


Na kraju, još jednom, kako seješ - tako žanješ. Cela sezona što se tiče treninga je protekla u ritmu "treniram koliko mi obaveze dozvoljavaju i koliko želim, a ne koliko treba". Taj ritam je sa rezultatskog aspekta van zemlje loš, što je i ovo Prvenstvo jugoistočne Evrope u hrvatskoj pokazalo, ali je ispravan sa aspekta ozbiljnosti i rada Saveza, stručnog štaba, kluba, itd. jer kako rade, tako im se i vraća. Sa druge strane, čist sam i prema samom sebi jer ne mogu da kažem mogao sam brže-jače-bolje, kad nisam, jer nisam trenirao u obimu kao 2017. i 2018. godine. To su sve jednostavne stvari i ne može se ići prečicom, zna se koji su parametri za rezultate, a kada se te stvari i ti ljudi promene, promeniće se i rezultati. Sat već otkucava, čekamo da li će se nešto vezano za narednu sezonu promeniti, nema još mnogo vremena da se isprave greške.
 
Ambijent pred štafetnu trku i oko nje, kao i pred sam SEEOC oko kampa već su pokazali gde leže problemi i da se nastavlja u pogrešnom pravcu, videćemo da li će tako ostati i dalje i da li ćemo se još više srozati, jer očigledno može gore - boriti se sa Moldavcima za 5. mesto je već blizu dna, "ali zašto ne nastaviti ka 6. mestu".

Sledi mesec dana pauze što se tiče takmičenja, a za dalje ćemo videti.