уторак, 25. новембар 2014.

PRO SERBIA, kvalifikaciona trka (22.11.)

Pre 7 godina mlađa postava SD Jasenica je krenula sa projektom tj. organizacijom takmičenja pod nazivom Masters Kup - jedno od takmičenja je izgledalo ovako (klikom na reč "ovako"). Poslednje 3 godine održavanja trke sam ja bio direktor takmičenja, međutim, mojim odlaskom u Beograd na fakultet - to je na žalost stalo. 
Sa druge strane, u isto vreme kada je Masters Kup otišao u legendu, rodio se potomak, a to je takmičenje PRO SERBIA koju organizuje takođe mlada ekipa, ali drugog kluba - PK Pobeda.

Ove godine takmičenje se sastojalo iz 2 dana, a 4 trke - kvalifikacije, četvrtfinale, polufinale i finale. Međutim, zbog tradicije moje porodice i krsne slave Sv. Mrate koji je 24.11. morao sam da trku u nedelju zamenim odlaskom u Loznicu kod bake (u ponedeljak sam imao predavanja i vežbe na fakultetu, te sam morao otići dan ranije).

Što se tiče kvalifikacione trke na kojoj sam nastupio i zauzeo 3. mesto, mogu reći da je bila vrlo uzbudljiva i brza trka sa puno kontrola. Baš je trebalo voditi računa o navigaciji u smislu česte promene ritma i krivudanja po Bežanijskoj kosi gde je trka i održana.
Bolji plasman je izostao samo zbog zbunjivanja na 10. KT gde karta nije dobra, odnosno gde fali ogradica sa baštom.
Rezultati               Splitovi

Nastavljam dalje po planu sa pripremama za narednu sezonu, a ovo mi je ujedno bila i poslednja orijentaciona trka za ovu godinu.

понедељак, 10. новембар 2014.

Otvoreno prvenstvo Fruške Gore u planinskom trčanju (02.11.), Kup OK DIF (09.11.) i nastavak započetog


Orijentiring sezona se i zvanično privodi kraju (mada je za mene odavno završena), a kada nema ove vrste takmičenja, uvek tražim alternativu ako je u skladu sa planom treninga i ostalim obavezama. 
Iako sam dugo razmišljao o planinskom trčanju, nekako pored orijentacije, koja mi je na prvom mestu što se sporta tiče, zbog uskog rasporeda nikada nije bilo vremena za druge stvari. Međutim, ukazala se prilika i rešio sam da se konačno oprobam u ovoj disciplini koja ima dodirnih tačaka sa orijentacijom, a to je takozvano offroad trčanje - van asfalta, u prirodi, po neravnom terenu.

Roze šrafirano označava krug od 4.8km
sa 280m uspona (trčalo se 2 kruga)
Na Frušku Goru sam otišao sa dozom nesigurnosti, jer nisam u potpunosti znao šta da očekujem u smislu markacije staza, trčanja u grupi i konkurencije, jer je ovo bilo skroz novo iskustvo za mene. Jedina prednost koju sam imao je ta da sam okvirno znao o kakvom terenu se radi, s obzirom da smo više puta imali tu i orijentaciona takmičenja.  

Staza je bila dužine 9.6km sa 560m uspona, a činile su je 2 kruga od po 4.8km. Od samog starta sam krenuo jako i izbio na čelo grupe. Bilo je izuzetno naporno izdržati sve vreme prvi, ali sam uspeo da napravim razliku od 150m u odnosu na preostale takmičare koji su se vremenom rasipali, osim drugoplasiranog i još nekolicine koji su mi sve vreme bili za petama. Razmišljao sam samo o taktici i raspodeli snage. Na kraju sam uspeo da izdržim pritisak i zauzmem prvo mesto u kategoriji seniora i ponesem titulu prvaka Fruške gore u planinskom trčanju za 2014. godinu ispred mnogo starijih i iskusnijih takmičara.

Skoro nisam imao toliku dozu adrenalina u sebi, bukvalno kao da sam učestvovao na nekom evrpskom ili svetskom prvenstvu tj. nastupu za reprezentaciju. Samim tim sam i dao svoj maksimum i bukvalno sam išao do poslednjeg atoma snage. To potvrđuje i uzbrdica pred sam cilj koju u prvom krugu nisam istrčao u potpunosti jer sam "imao fore" u odnosu na drugoplasiranog takmičara, ali kad je prigustilo pred kraj drugog kruga u borbi za pobedu itekako sam je ispeglao :)


Koliko god to možda hvalisavo zvučalo, ne bih to tako nazvao, ali ponosan sam na sebe i ne mislim da grešim u tome ili da sam neskroman. Ustati pre 6, otići na voz i otputovati do Novog Sada, sam, i organizovati se sa drugarima oko prevoza do samog mesta trke - mislim da je to retkost u današnje vreme za osobu od 20 godina (bar u Srbiji). I nisam pogrešio, prelepa trka, organizacija, divno jesenje vreme, drugari: Pera Šarić, Čava, Dr Bora, Dragana Dokmanović, prijatan razgovor sa njima... - ma sve je bilo savršeno! Naravno, i pobeda koja mi je podigla samopouzdanje za dalje podvige koje treba ostvariti, ne samo u sportu već i na fakultetu, kao i raspoloženje koje se podiglo na viši nivo.


Što se tiče drugog dela posta i trke održane proteklog vikenda (09.11.) tu ne bih mnogo pisao. Još jedan fino iskorišćen dan i lepo vreme. Držao me je umor od planinske trke, pa tako nisam hteo da se forsiram i jurišam neki plasman, uz to što u subotu nisam mogao da stignem da istrčim trku jer sam imao nadoknadu na fakultetu, pa ne bih ni imao ukupan rezultat i borbu za medalju. Trka kao trka, klasika, Košutnjak, svima dobro poznat teren, koncepcije tu i tamo, malo više uspona i nekih nepotrebnih penjanja/silaženja, ali kakva god koncepcija na Košutnjaku da se pravi tako bi bilo. Nisam forsirao, tempo mi je bilo, malo jači od dužine, a pogotovo sam ga oborio u drugom delu staze kada sam video leptir i gore pomenuto penjanje/silaženje istim putem.

Što se tehničkog dela tiče, bilo je par grešaka, što mojom, što greškom na karti, ali očekivano. Kod prve nema žbuna i postoji još jedna rupa (do koje sam došao) pored ove gde je bila kontrola, ali koja nije ucrtana. Još par sličnih situacija u toku trke, kao i prilaz dugoj kontroli gde sam naleteo na ograđeno u okviru objekta pre silaska na KT. Međutim, ništa stresno nisam doživljavao i zadovoljan sam finim odrađenim treningom.

Nastavljam sa treninzima po planu. Nisam još konačno odlučio da li ću istrčati još jednu trku sprint karaktera koja je inače poslednja zvanična u Srbiji. Razmisliću još malo jer imam i neke privatne obaveze, ali otom potom.