Iako sam dugo razmišljao o planinskom trčanju, nekako pored orijentacije, koja mi je na prvom mestu što se sporta tiče, zbog uskog rasporeda nikada nije bilo vremena za druge stvari. Međutim, ukazala se prilika i rešio sam da se konačno oprobam u ovoj disciplini koja ima dodirnih tačaka sa orijentacijom, a to je takozvano offroad trčanje - van asfalta, u prirodi, po neravnom terenu.
 |
| Roze šrafirano označava krug od 4.8km sa 280m uspona (trčalo se 2 kruga) |
Na Frušku Goru sam otišao sa dozom nesigurnosti, jer nisam u potpunosti znao šta da očekujem u smislu markacije staza, trčanja u grupi i konkurencije, jer je ovo bilo skroz novo iskustvo za mene. Jedina prednost koju sam imao je ta da sam okvirno znao o kakvom terenu se radi, s obzirom da smo više puta imali tu i orijentaciona takmičenja.
Staza je bila dužine 9.6km sa 560m uspona, a činile su je 2 kruga od po 4.8km. Od samog starta sam krenuo jako i izbio na čelo grupe. Bilo je izuzetno naporno izdržati sve vreme prvi, ali sam uspeo da napravim razliku od 150m u odnosu na preostale takmičare koji su se vremenom rasipali, osim drugoplasiranog i još nekolicine koji su mi sve vreme bili za petama. Razmišljao sam samo o taktici i raspodeli snage. Na kraju sam uspeo da izdržim pritisak i zauzmem prvo mesto u kategoriji seniora i ponesem titulu prvaka Fruške gore u planinskom trčanju za 2014. godinu ispred mnogo starijih i iskusnijih takmičara.
Skoro nisam imao toliku dozu adrenalina u sebi, bukvalno kao da sam učestvovao na nekom evrpskom ili svetskom prvenstvu tj. nastupu za reprezentaciju. Samim tim sam i dao svoj maksimum i bukvalno sam išao do poslednjeg atoma snage. To potvrđuje i uzbrdica pred sam cilj koju u prvom krugu nisam istrčao u potpunosti jer sam "imao fore" u odnosu na drugoplasiranog takmičara, ali kad je prigustilo pred kraj drugog kruga u borbi za pobedu itekako sam je ispeglao :)
Koliko god to možda hvalisavo zvučalo, ne bih to tako nazvao, ali ponosan sam na sebe i ne mislim da grešim u tome ili da sam neskroman. Ustati pre 6, otići na voz i otputovati do Novog Sada, sam, i organizovati se sa drugarima oko prevoza do samog mesta trke - mislim da je to retkost u današnje vreme za osobu od 20 godina (bar u Srbiji). I nisam pogrešio, prelepa trka, organizacija, divno jesenje vreme, drugari: Pera Šarić, Čava, Dr Bora, Dragana Dokmanović, prijatan razgovor sa njima... - ma sve je bilo savršeno! Naravno, i pobeda koja mi je podigla samopouzdanje za dalje podvige koje treba ostvariti, ne samo u sportu već i na fakultetu, kao i raspoloženje koje se podiglo na viši nivo.
Što se tiče drugog dela posta i trke održane proteklog vikenda (09.11.) tu ne bih mnogo pisao. Još jedan fino iskorišćen dan i lepo vreme. Držao me je umor od planinske trke, pa tako nisam hteo da se forsiram i jurišam neki plasman, uz to što u subotu nisam mogao da stignem da istrčim trku jer sam imao nadoknadu na fakultetu, pa ne bih ni imao ukupan rezultat i borbu za medalju. Trka kao trka, klasika, Košutnjak, svima dobro poznat teren, koncepcije tu i tamo, malo više uspona i nekih nepotrebnih penjanja/silaženja, ali kakva god koncepcija na Košutnjaku da se pravi tako bi bilo. Nisam forsirao, tempo mi je bilo, malo jači od dužine, a pogotovo sam ga oborio u drugom delu staze kada sam video leptir i gore pomenuto penjanje/silaženje istim putem.
Što se tehničkog dela tiče, bilo je par grešaka, što mojom, što greškom na karti, ali očekivano. Kod prve nema žbuna i postoji još jedna rupa (do koje sam došao) pored ove gde je bila kontrola, ali koja nije ucrtana. Još par sličnih situacija u toku trke, kao i prilaz dugoj kontroli gde sam naleteo na ograđeno u okviru objekta pre silaska na KT. Međutim, ništa stresno nisam doživljavao i zadovoljan sam finim odrađenim treningom.
Nastavljam sa treninzima po planu. Nisam još konačno odlučio da li ću istrčati još jednu trku sprint karaktera koja je inače poslednja zvanična u Srbiji. Razmisliću još malo jer imam i neke privatne obaveze, ali otom potom.
Нема коментара:
Постави коментар