Iako 2 trke manje u odnosu na 2008. godinu kada ih je bilo 25 (u ovom postu 2 karte fale - Kopaonik EYOC - moja "čuvena" duga distanca i sa stražilovskog kupa na Fruškoj gori, ima ih 21 od 23 ukupno), ove koje sam istrčao bile su dosta ozbiljnije nego one ranije, što je i normalno s obzirom na prelazak iz kategorije dečaka 12 do 14 godina u kategoriju od 14 do 16 godina. U organizaciji saveza održana su i 3 kampa, te je i tu istrčano xy treninga na karti, a samim tim i know how je rastao.
Ono što će uslediti od 2010. do 2013. godine je proces sazrevanja, ali ne onaj početnički nivo koji je bio zaključno sa, slobodno mogu reći, 2009. godinom - već onaj viši, reprezentativni nivo. S obzirom da je praktično tada bila granica šta ću naučiti od svojih prvih trenera - paralelno sa sazrevanjem kreće i potraga za znanjem u svim oblastima neophodnim za napredak kao kompletnog takmičara, tj. kako u smislu fizičke pripreme, tako i u smislu tehničko-taktičke i psihološke pripreme. Variranje rezultata i trka će se posebno videti do 2013/14 godine, kada se situacija kristališe. Tih godina dolazi do drugih problema i to više prevazilazi individualne mogućnosti, već se odnosi na organizacioni smisao saveza, klubova, itd.
Pozitivna stvar su kampovi koje smo imali, što je sasvim normalno da jedan savez pruži takmičarima, međutim 2008. na 2009. godinu savez gubi status sporta u 3. kategoriji sportova i ispada u 4. kategoriju, gde stipendije ne postoje i gde je budžet niži. Tih godina kreće i bitka za interese u okviru saveza. Šta se finansira, koliko, šta su prioriteti, razni individualni projekti, itd; a polako kreće da se gubi iz vida obzir o budućnosti saveza, a posledica tih početnih godina je situacija od 2014. na ovamo.
Samo na osnovu inicijative nekolicine ljudi i praktičnog rada, kao i individualne želje i rada mladih takmičara imamo rezultate kao tima od 2010-2014. koji se neće ponoviti za narednih 10 godina, a taj loš trend traje od 2015. godine i o tome niko ne priča, jer nikome ne odgovara da se priča o problemima i da se fokus prebaci na rešavanje istih, već se nastavlja natezanje individualnih projekata radi zarade nekog sitnog novca, koji verovatno nije sitan za pojedince; ili pak forsiranja nekolicine individua, umesto formiranja baze takmičara koji će biti tu za narednih 10 godina i spremno sačekati da orijentiring zvanično uđe u olimpijske sportove i kada će se hroničan problem finansija u srpskom orijentiringu i rešiti, čak i sam od sebe praktično, kao i lobiranja na sve načine zarad INTERESA SAVEZA, A NE LIČNIH. Nije poenta sedeti 10-15 godina, blejati i čekati da istekne to vreme, da se stvari reše same od sebe, ali kada dođe do interesa u paralelnoj kombinaciji sa posedovanjem monopola, ljudi gube svest o realnosti. Nakon 2013. godine se i većina ljudi povlači iz raznih razloga i od tada je reprezentacija na jednoj vetrometini, videćemo već do kada.
