Lični podaci:

Photo credits: @woc 2018.
Datum i mesto rođenja: 01.08.1994;
Smederevska Palanka, Srbija
Trenutne okupacije: Sportista, student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, generalni sekretar Orijentiring saveza Beograda
Klub: OK Paraćin (02.2019 - 11.2021.), SK Rtanj & AK Partizan (11.2016 - 02.2019.), AOK Košutnjak Beograd (10.2015-11.2016.), SD Jasenica Smederevska Palanka (2006-10.2015)
Medalje za reprezentaciju: 2 zlatne (SEEOC-prvenstvo jugoistočne Evrope), 6 srebrnih (prvenstvo mediterana - MCO + SEEOC) i 7 bronzanih (MCO + SEEOC)

четвртак, 2. децембар 2021.

O promeni kluba, reprezentaciji, planovima za 2022.

Kada dođete na uvodni čas predmeta Ekonomika agrara na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kod profesorke, a sada i dekana fakulteta dr Žakline Stojanović, sačeka vas ovakav jedan od prvih slajdova propratne prezentacije. Moto je zapravo vrlo univerzalan i odmah me je podsetio na mnoge teme i ljude u životu.

Kao što sam i objavio na društvenim mrežama pre nešto više od 2 nedelje, promenio sam klub i sada sam član sekcije za orijentiring Planinarskog društva Avala iz Beograda koje se nalazi na opštini Voždovac, a koje je osnovano 1950. godine i ima dugu istoriju i tradiciju.

Postojalo je puno razloga za to u proteklih godinu dana, a konačno sam prelomio i doneo odluku u maju mesecu kada je bilo već izvesno da neću imati obezbeđene pripreme za svetsko prvenstvo ni od strane Orijentiring saveza Srbije kao nacionalnog Saveza, niti od strane kluba - Orijentiring kluba Paraćin.

O prelasku u PD Avala bilo je reči još prošle godine kada je u klub prešao Dušan Krnjaić, moj vrli prijatelj i već duže vreme "saborac" za bolje orijentiring prilike u reprezentaciji i generalno orijentiring sporta u Srbiji, međutim, želeo sam da budem čovek, da razumem prilike u klubu s obzirom da nas je sve pogodila pandemija korona virusa u 2020. i da pružim priliku ljudima da nešto promene u narednoj (2021.) godini. 

Međutim, ništa + ništa = NIŠTA ili svojevrsni nastavak uvodnog teksta u postu o svetskom prvenstvu u češkoj - http://savalazic.blogspot.com/2021/07/woc-2021-czech-svetsko-seniorsko.html .

Prvo ću se još malo u kratkim crtama osvrnuti na dešavanja oko kluba, a zatim ću preći na dešavanja vezana za reprezentaciju.

Kako je dogovor prilikom prelaska u OK Paraćin bio vezan pre svega za troškove odlaska na takmičenja, opremu i pripreme sa jedne strane, kao i moje rezultate i pomoć Marku zauzvrat klubu, tako je situacija krenula prvo da se razvija u pozitivnom smeru. 2019. godina, sve ide prema dogovoru, nema razloga za brigu. Dolazi korona, nema reprezentativnih nastupa, ja bivam strpljiv iako priprema nije bilo, osvajam sve individualne titule na državnim prvenstvima, vraćamo titulu državnog prvaka u štafetama u Paraćin posle 14 godina, sezona se privodi kraju i dolazi januar kada odlučujem da ću nastupiti na svetskom prvenstvu u češkoj.

Prolaze dani, nedelje, meseci, ljudi sa kojima sam dogovarao prelazak u OK Paraćin se ne javljaju, ne pitaju da li nešto treba. Dolazi svetsko prvenstvo, ja otišao bez ikakvih priprema, javlja se 50 ljudi (uključujući i one sa kojima sam pregovarao o prelasku u klub) u toku takmičenja da ispituju detalje vezane za trke, tapšu po ramenu i slično. Završava se svetsko prvenstvo, opet muk. Prolazi leto, ni tada klupskih priprema za SEEOC nema. Pravim dogovor sa ljudima iz Orijentiring saveza Srbije da organizujem kamp koji je trebalo da organizuju ljudi iz stručnog štaba. Na mišiće to odrađujem organizujući sve u 2 dana pred polazak i za ekspresno kratko vreme uz sve poteškoće odrađujemo puno kvalitetnih treninga.

SEEOC prolazi kako prolazi, posle toga osvajam(o) i ostatak državnih prvenstava, a ljudi koji treba da se jave i dalje se ne javljaju, da bih saznao da neki projekat, koji je trebalo zajedno da odradimo (odlagano 2 puta), biva prijavljen za datum u 2022. godini za koji sam rekao da sigurno nisam slobodan i tu se definitivno završava svaka priča.

Zaista mogu da razumem sve, ali ovakve stvari bi i za nekog prosečnog takmičara bile neprihvatljive, a kamoli za najboljeg takmičara u Srbiji već duži niz godina.

Zaključak cele priče je da sam napravio grešku krajem 2018. godine sa aspekta takmičara. Lepo je trebalo da se povučem kako sam i planirao, međutim moj karakter da dajem prilike ljudima me je doveo dokle me je doveo. Sa poslovnog aspekta i prihvatanja mesta generalnog sekretara Orijentiring saveza Beograda to je bio dobar potez, ali sa takmičarskog aspekta - čisto gubljenje vremena.

Nikakve titule državnog prvaka, bilo individualno, bilo ekipno, u bilo kojoj disciplini, bilo kakvo putovanje na ovo ili ono reprezentativno takmičenje ne mogu da zamene onaj sjajan osećaj u sebi kada znaš da napreduješ iz dana u dan, a ja sam poslednji put taj osećaj imao u tom trenutku 2018. godine kada sam hteo da se povučem i kada sam zapravo osetio da niti jedan klub niti Orijentiring savez Srbije sa svojim trenutnim rukovodstvom neće stati niti iza mene niti iza bilo kog sportiste u orijentiring reprezentaciji Srbije i obezbediti minimum minimuma potrebnih uslova za dalji napredak i dobre rezultate na međunarodnim takmičenjima.

Ta moja odluka odjeknula je očigledno i doprla do ušiju nekih ljudi, kojima sam ja dao priliku da nešto promene po tom pitanju, međutim oni su tu priliku prokockali, kao i mnogi pre toga.


Prvi put kada sam preko noći sazreo sa aspekta iskustva sa u najmanju ruku neznanjem, da ne kažem licemerjem pojedinih ljudi, bilo je 2014. godine kada je trebalo prvi put da nastupim na svetskom seniorskom prvenstvu. Sve kasnije situacije i iskustva sa tadašnjim novoizabranim v.d. selektora Mrgudom Pajkom, ljudima u Jasenici iz koje sam otišao 2015. godine, ljudima iz AOK Košutnjaka, a sada i najnovijim iskustvom, samo su potvrđivale da sam ja MOTO sa početka ovog posta zapravo znao i usvojio duboko u sebi još tada. Svi moji odlasci bili su ZBOG tog neznanja ili licemerja (kako kod koga), jedino iz Rtnja sam otišao UPRKOS tome što sam imao pruženo znanje, stručnost, dobro društvo i prijatne ljude oko sebe.

Neznanje i licemerje prepliću se i sada u vezi sa reprezentacijom i živim za taj trenutak kada će nadvladati neka svetlija budućnost, a taj trenutak se približava, bliži je iz dana u dan. Biće sve više licenciranih trenera i razbiće se taj monopol i ti klanovi vrlo brzo.

Nakon svih dešavanja tokom proleća, leta i jeseni finale je bilo sa nedavno održanim kampom, na kome nije učestvovalo nekoliko glavnih takmičara u reprezentaciji i to još jednom zbog nedostatka komunikacije, da ne kažem nezainteresovanosti ljudi koji su ga organizovali da oni koji nisu bili na kampu tu i budu, iako je deo stručnog štaba obavešten kako stvari stoje sa obavezama takmičara.

Kada je prošao kamp, kada sam video da oni koji ga organizuju zapravo i sami rade treninge, da su treninzi bili na nivou kategorije M14, više mi nije bilo ni žao što nisam bio prisutan. Letos su 2 čoveka oragnizovala na Kopaoniku na neverovatan način sjajan kamp i izvukli maksimum i iz sebe i iz raspoloživog vremena i iz raspoloživih sredstava, a dvostruko više ljudi uz veće resurse, bliže lokacije i više vremena na raspologanju za pripremu kampa pravi treninge za M14, trči treninge koji su namenjeni za takmičare i samim tim ponaša se vrlo neozbiljno i nezrelo za poziciju na kojoj se nalaze. Takvo ponašanje i takav odnos nas je i doveo do rezultata na SEEOC-u u svim kategorijama, kao i propuštenim prilikama na Svetskom školskom prvenstvu.

I to nije najgore, procureli su neki "spiskovi lepih želja", odnosno plan reprezentativnih nastupa za 2022. godinu, procureli su i neki "kriterijumi za nešto" i svi ti nezvanični podaci govore da nam ni u 2022. neće biti bolje. Sa takvim ponašanjem ja sigurno neću učestvovati na svetskom prvenstvu u danskoj. Istekli su rokovi koje sam naveo u tekstu o svetskom prvenstvu i nema tog trenerskog maga koji bi bilo koga spremio bez tih uslova posle ovog roka za "sprint WOC". Ističu rokovi i za druga takmičenja, a mi još nemamo nikakve zvanične informacije:

  • na kojim reprezentativnim takmičenjima će se definitivno nastupati;
  • koliko takmičara će ići na koje reprezentativno takmičenje;
  • koje orijentiring trke će biti selektivne za koje takmičenje;
  • koje atletske i kros norme će biti selektivne za koje takmičenje;
  • kada i gde će biti održane atletske i kros norme;
  • da li su atletske i kros norme eliminatorne u izboru takmičara za određeno takmičenje ili će postojati još neki kriterijum koji će dati priliku nekom takmičaru da se izbori za nastup za neko reprezentativno takmičenje;
  • ako je odgovor na prethodno pitanje da altetske i kros norme nisu eliminatorne, koji će onda principi važiti za izbor takmičara za neko reprezentativno takmičenje;
  • koliko pripremnih kampova će biti sigurno održano u organizaciji nacionalnog Saveza, kada i gde će oni biti održani;
  • i slično.
Kada se isprave sve ove i slične brljotine, možemo da pričamo o nekom napretku, do tada nam je mnogo i 4. kategorija sportova. Lepo, u krug oko Ade, pa dok svi, i treneri i takmičari, ne spuste vreme ispod 30 minuta slobodno možemo i u 5. kategoriji sportova da budemo.

A što bi rekao Dragan Stojković Piksi u intervjuu na K1 televiziji nakon prolaska na svetsko prvenstvo - https://www.youtube.com/watch?v=ER5N7-vayyo (23:40): "Tajni u fudbalu za mene nema...". On tu priča o sebi i odnosu sa svojim igračima, a ja pričam o našem sportu, dešavanjima oko reprezentacije, Saveza i slično. "Tajni u orijentiringu za mene nema..." - dugo sam tu i kao sportista i sa ulogama i u rukovodstvima u klubovima, savezima, kao delegat na Skuptšinama... Tačno znam ko šta misli i kuda će svaki korak da odvede, a uglavnom nas vodi u propadanje ovim pogrešnim činjenjem ili nečinjenjem ljudi na pozicijama.


среда, 27. октобар 2021.

Prvenstvo Srbije na dugoj distanci & Štafetno prvenstvo Srbije 2021

U subotu 23.10. i nedelju 24.10. održana su poslednja 2 državna prvenstva za ovu godinu, ujedno i poslednja takmičenja na kojima ću učestvovati ove godine.

Zahvaljujući organizaciji Svetskog školskog prvenstva & Školarijade izrađena je nova orijentiring karta Kosmaja, pa je teren ponovo aktiviran posle više od 10 godina nekorišćenja. Sjajan pozez ljudi iz OSS s obzirom na činjenicu da je teren vrlo blizu i Beograda i Smederevske Palanke i Smedereva, što čini najveću gustinu klubova na jednom prostoru u Srbiji.




Foto: Dragan Krstić

Nadam se da će se pronaći novca u nekom narednom periodu kako bi se teren još malo proširio jer mislim da ima prostora na sve 4 strane sveta po malo, pa se tako svake godine može organizovati po jedna srednja distanca na različitim delovima terena, a da ne pričamo o varijaciji treninga koji se mogu napraviti. Šuma je sjajna, vrlo je trčljiva i kao takva stvorena je za treninge osnovnih o-tehnika kao što su: kretanje izohipsom, makro orijentacija, downhill orijentiring (vežbanje kretanja sa kompasom nizbrdo) i slično.

U subotu na državnom prvenstvu na dugoj distanci zauzeo sam ubedljivo prvo mesto. Ne baš kao 2018. na Fruškoj gori posle svetskog prvenstva u Letoniji kada sam bio u top formi i kada je razlika bila skoro 15 minuta u odnosu na drugoplasiranog, ali ni ovih 10 minuta ove godine nije za bacanje :)
Odradio sam jednu vrlo stabilnu, zrelo istrčanu trku. Neko bi rekao na snagu, ali bih ja više rekao na iskustvo, znanje i upornost.



Krki je odradio odličan skauting terena i pri tehničko-taktičkoj pripremi mi dosta pomogao, iako smo obojica učestvovali u pripremi i izvlačenju zaključaka. Planirano pobedničko vreme je bilo oko 90-95 minuta, ali sam znao da ću ga sigurno probiti, u smislu da ću trčati brže. Krkijeva procena je bila oko 85 minuta, dok sam ja bio siguran da ću ići 80, ako ne i brže, što se kasnije i obistinilo. Kretanje što više izohipsom, što manje istrčana distanca i što manje napravljen uspon bili su ključni parametri za ovakav rezultat. Na to bih dodao i dobro raspoređenu snagu - jer sam i vrlo malo vremena gubio na hodanje uzbrdo, kao i odličnu hidrataciju - da ne gubim vreme na osveženjima. U prevodu - ništa nisam prepuštao slučaju.

Na ovaj način "vezao" sam sve 3 pobede na državnim prvenstvima u različitim disciplinama ove godine, pa sam nastavio započet niz iz 2020. kada sam takođe imao sve 3 titule državnog prvaka u različitim disciplinama. 2019. godine sam zbog lošeg dela karte zauzeo 2. mesto samo na dugoj distanci sa zaostatkom od 40 sekundi za drugoplasiranim, dok sam bio državni prvak na srednjoj i sprint distanci. U zbiru, to je 8 titula državnog prvaka u individualnim disciplinama za 3 godine provedene u OK Paraćin, dok je sa štafetama to ukupno 10 titula državnog prvaka.

Rezultati           Prolazna vremena


U nedelju 24.10. takođe na Kosmaju, održano je Prvenstvo Srbije u štafetama. Do samog starta takmičenja nisam bio siguran da li ćemo imati kompletnu ekipu, međutim naš klupski drugar Milovan Milić nas je obradovao i odazvao se pozivu. Nastupili smo sledećim redosledom: 1. izmena - Marko Radovanović, 2. izmena - Milovan Milić i 3. izmena - ja.


Mare je odradio maestralan posao i izmenio prvi. Od kada sam ga video na "vidnoj" kontroli, bio sam uveren da ćemo odbraniti titulu državnog prvaka, samo da lićMi završi trku sa svim kontrolama koje su njegove. Ubrzo po Maretovom dolasku stigao je i Dušan iz Pobedinog prvog tima koji nam je bio ozbiljan konkurent, međutim on je preskočio jednu kontrolnu tačku i tako nam znatno olakšao posao.
Milić iako nešto lošiji u odnosu na Mareta i mene takođe menja 1. (makar u regularnom delu) i šalje me totalno relaksiranog da odradim svoj deo posla. 
U "neregularnom delu" Deki Nikolić je sjajnom trkom stigao pre Milića i mladi Bankela je startovao nekih 2.5 minuta pre mene. Da Dušan nije bio diskvalifikovan, oni bi bili za toliko u prednosti. Iako sam realno mogao da izdžogiram pola staze s obzirom da smo u regularnom delu imali jako finu prednost u odnosu na ostale timove, poručio sam Bankelici da ga stižem i tako dao sebi dodatnu motivaciju da ipak idem nešto jače, naravno, uz oprez da ne napravim nešto što bi nas koštalo titule.

Bankelu prestižem već oko 3. KT, već kod 5. KT ga više ne vidim iza sebe i tako sam bio siguran da je to to - pobeda čista kao suza. Posle vidne KT sam malo usporio s obzirom da je bilo dosta brda u prvom delu staze, kao i posebno od poslednje KT do ciljne linije, inače bi mi vreme sigurno bilo oko 30 minuta.



Zahvalio bih se i Maretu i Milovanu na ovom timskom rezultatu, jer su štafete ipak nešto posebno - kao individualni sportisti nismo uvek u prilici da imamo dobar tim konkurentan ni za medalju, a kamoli za titulu državnog prvaka.

понедељак, 11. октобар 2021.

Mediteransko prvenstvo 2021

 

Foto: Milivoje Simić


U periodu od 08-10. oktobra, u Novom Sadu i na Fruškoj gori, održano je 9. po redu Mediteransko prvenstvo u orijentiringu. Na programu su bile jedna ekipna i dve individualne discipline: mešana sprint štafeta sastavljena od 4 člana, srednja distanca i sprint distanca.

U četvrtak smo imali trening na staroj karti Paragova. S obzirom da je to bio model za sve reprezentacije, nadam se da se nismo previše izblamirali kao domaćini, s obzirom da je karta u očajnom stanju. Kod Makedonaca je prošlo, ne znam kod ostalih...



U petak 08.10. sa startom u 13:00 časova nastupili smo prvi put u punom sastavu na nekoj međunarodnoj trci sprint štafeta - 4 člana, 2 ženska i 2 muška, gde žene trče 1. i 3. izmenu, a muškarci 2. i 4. Seniorsku miks štafetu činili smo: Natalija Tatić, Dušan Marković, Dragana Dokmanović i ja, koji sam trčao poslednju izmenu.

Teren, koncepcija staze i karta bili su sjajni, dostojni velikog međunarodnog takmičenja, čak i većeg nego što je ovo mediteransko prvenstvo. Interesantno je da sam imao sveže iskustvo trčanja na sličnoj tvrđavi u Terezinu na svetskom prvenstvu ove godine, doduše više je to bilo iskustvo uživo gledanja finala i "studiranja" karte u toku finalne trke, jer je u kvalifikacijama "zakačen" samo deo tvrđave.


Lično nisam zadovoljan rezultatom koji smo postigli, kao ni nekim svojim odlukama. Mislim da smo mogli da se izborimo sa Špancima i budemo drugi. Lično sam imao oko 50 sekundi viška - loša varijanta na drugu, petu i 13. kontrolu, kao i to što nisam skratio put do 1. kontrolne tačke. Kada se sve sabere, prešao sam 210m više nego što je trebalo (20m do 1. KT; 80m više do 2; 45m do 5; i 65m više nego što je trebalo do 13. KT) i otud taj rezultat od 50-60 sekundi viška. Na 13. KT nisam lepo video varijantu pre svega zato što linije kruga kontrole i linija koja spaja 7. i 8. KT nisu bile presečene. I pored moje nešto slabije trke, na žalost, ovog puta je ipak slabija karika bio ženski deo tima.


Srednju distancu u subotu 09.10. obeležila je kiša i prilično hladno vreme. Tehničko taktički sam se pripremio prilično dobro, ali za bolji rezultat nedostajalo je, ako ništa drugo, onda malo sreće. Činjenica je da sam bio u prednosti u odnosu na veći deo takmičara što se tiče prvog dela staze koji obuhvata stari deo karte (koja je prerađena, a možda i nacrtana od početka zajedno sa novim delom terena), otuda je bio i najveći procenat osećaja ogorčenosti posle trke, dok je finale bilo na pretposlednjoj kontrolnoj tački.

Krenuo sam prilično sigurno i Dušana video već blizu 3. i 4. kontrole. Na 5. KT pravim svoju prvu grešku pre svega zbog načina na koji je predstavljen jedan dubok jarak na karti. Na novoj karti je prenaglašen vrh zapadno od 5. KT dok je dubok jarak jugozapadno predstavljen kao neka uvalica, a zapravo prema veličini nema razlike u odnosu na onaj gde je recimo bila 2. kontrolna tačka. Tako sam izašao do kontrole br. 61. koja je na starom isečku karte bila u "plavoj rupi", odnosno u močvarici na novoj karti. Tu sam izgubio skoro 1 minut. Da sam išao sa istočne strane linije možda ne bih imao problema, ali šta bi bilo kad bi bilo...



Stari isečak karte

Na 6. KT pravim grešku od 50 sekundi u blizini kontrole isključivo svojom greškom - nisam ispratio da je kontrola sa severne strane padine, tek kada sam došao do južne padine, shvatio sam šta sam uradio i ispravio se najbrže što sam mogao.

Sledi niz odlično odrađenih deonica sve do 16. KT do koje sam se uglavnom kretao oko trećeg mesta i gde gubim oko 30 sekundi jer sam ušao prvo u pogrešan rukavac, pa tek onda tamo gde nam je bila KT. 

Sledi još jedan solidno odrađen niz deonica sve do 25. KT gde zvanično gubim sve živce (a i bolji plasman). Deo karte između 24. i 25. KT, a i oko same 25. KT nije dobar, a dobio sam kasnije potvrdu i od dela ljudi iz organizacije da sam u pravu i da ne umišljam. 
Novi isečak karte

Do pred samu kontrolu fale 2 lisičije rupe koje su praktično na istoj izohipsi, jugoistočno (uz greben) od rupe gde je bila kontrolna tačka postoji još jedna plitka rupa, kao i staza slabije vidljivosti, a sama rupa gde je bila kontrolna tačka nije na grebenu, nego na padini sa suprotne strane grebena od one strane sa koje smo dolazili sa prethodne kontrolne tačke. Došao sam do plitke kontrole, video da nema prizme i stubića i pomislio da slučajno nisam na donjoj rupi (na grebenu zapadno), iako ne bi trebalo. Krenuo sam da se penjem, došao do stazice i ništa mi više nije bilo jasno, a pritisak mi je skočio na 200. Stao sam, počeo da razmišljam šta da radim i više od iznemoglosti nego od racionalog razmišljanja krenuo sam nazad do mesta gde sam prethodno stao. Naravno, tu su me stigli takmičari koje sam prethodno video kako idu ka 23. KT, kontrolu smo pronašli zajedničkim snagama i posle toga sam samo želeo što pre da dođem do cilja, nije mi bilo ni do čega. Samo sam se presvukao i što pre otišao u autobus, a priželjkivao i što brži polazak u hotel. 

Na kraju se ispostavilo da je nas 6 bilo u oko 4 minuta, od čega sam ja zauzeo 6. mesto, a da je taj deo karte nacrtan kako treba, do samog finiša bi bila neizvesna borba za prva 3 mesta gde bih imao velike šanse da budem 3 i gde ne bih izgubio SKORO 2 MINUTA.

Poslednjeg takmičarskog dana održana je sprint distanca trkom u centru grada, baš kao i na Petrovaradinu - teren, koncepcija staze i karta bili su sjajni, dostojni velikog međunarodnog takmičenja, čak i većeg nego što je ovo mediteransko prvenstvo.

Krenuo sam prilično rezervisano što se vidi i po varijantama do 1. KT gde sam izabrao dužu za 45m (ali tehnički jednostavniju) i na 2. KT još 6m duža varijanta (ali opet tehnički jednostavnija). Na 6. KT pravim grešku od 10. sekundi jer sam ušao u pogrešan prolaz, ali sam ubrzo shvatio i korigovao se. 
Sledi niz dobro odrađenih deonica do 12. KT gde biram za 14m dužu varijantu (greškom), kao i do pretposlednje (15. KT) koja je takođe duža za 10-15m i koja je praktično presudila da delim 3. mesto, a ne da Španac bude 4. Sve ukupno sam "dodao" oko 90m - što je oko 20 sekundi viška ukupno. 





U principu prilično dobro istrčana trka. Kačmaz, turski takmičar, koji je na svetskom prvenstvu bio za oko 2.5 min, a na SEEOC-u za oko 2 minuta brži od mene na sprint trkama, ovog puta je bio samo 49 sekundi brži, što dodatno govori u prilog mom sasvim solidnom rezultatu, mada je i ova trka bila tehnički zahtevnija od obe. 


Rezultat na poslednjoj trci je delimično popravio raspoloženje, ali se danas, dan posle svega, ponovo oseća gorak ukus trke na srednjoj distanci zbog detalja vezanih za kartu na koje nisam mogao da utičem, a delimično i zbog rezultata sa miks štafeta. Unutrašnji osećaj da sam mogao i da smo mogli više me sigurno ne vara, ali vreme se ne može vratiti.
U svakom slučaju, osim lične satisfakcije od ovih rezultata nemam ništa, tako da iako postoji osećaj da sam nešto izgubio, to i nije baš tako.

Ostalo je još državno prvenstvo na dugim i u štafetama za dve nedelje na Kosmaju i mogu zvanično da stavim tačku na ovu sezonu, pa da okrećemo novi list. 


понедељак, 4. октобар 2021.

Duga distanca, peščara - Memorijal Sulejmana Šuškića 2021


Južna mađarska na levoj obali Dunava (kada se gleda od njegovog izvorišta) ili u prevodu - Deliblatska peščara. Dragulj od terena za orijentiring koji do danas nije adekvatno (da ne kažem uopšte) iskorišćen.

Ovog puta trčali smo u severozapadnom delu peščare, na lokalitetu Leanka, u blizini vetroparka Čibuk 1.
S obzirom da odlično poznajem prilike orijentiringa u Srbiji (crtače karata, postavljače staza i kontrola), a kao neko ko (još uvek) dolazi na takmičenja zbog rezultata (osim uživanja u sportu), nisam hteo da učestvujem na prvom danu takmičenja. Drugog dana sam morao jer mi nedostaje nešto bodova da "overim" prvo mesto u ligi.

Sudeći po utiscima pojedinih takmičara, odluka je bila ispravna. Priča se da su kontrole drugog dana takmičenja bile "manje kritične".


Na ovom mestu bih se nadovezao na svoje utiske. Za početak, dužina staze ni približno vremenima za dugu distancu, ali se to po objavljivanju biltena znalo odmah.

11. i 20. kontrolna tačka bile su postavljene izvan kruga s tim što je na 11. KT (gde sam izgubio 40 sekundi) kontrola postavljena na objekat totalno izvan kruga, dok je na 20. KT objekat nacrtan na totalno pogrešnom mestu (treba da bude skoro pa izvan kruga kontrole).

Teren i 7. kontrolna tačka su misterija - "šta je pisac tu hteo da kaže"?! Na tom mestu sam izgubio 4 minuta. 

Imajući u vidu koliko vremena sam izgubio na 7. i 11. KT znao sam da moram dobro da se pomučim da bih trijumfovao na trci. Bilo je dovljno da neko "izvuče bingo", da vidi kako neko overava ove 2 kontrolne tačke i odmah ih nađe i da bude u neverovatnoj prednosti, kao što se i desilo. Međutim, dao sam sve od sebe, jurio sam maksimalno gdegod sam mogao, nisam se zaustavljao ni na jednom od 2 osveženja, nije mi padao tempo u drugom delu staze i sve to je bilo presudno za pobedu i novih 100 bodova u ligi.

Time su ciljevi za ovo takmičenje ostvareni: ići što sigurnije, izgubiti što manje vremena na netačnost karte, dati sve od sebe i pobediti.

Rezultati               Prolazna vremena


Foto: Milivoje Simić, OAK Novi Sad

среда, 1. септембар 2021.

SEEOC 2021, Knockout prvenstvo Srbije, Kopaonik - pripremni kamp


Kako seješ - tako žanješ, stara je narodna poslovica.


Ovom rečenicom bih započeo post vezan pre svega za Prvenstvo jugoistočne Evrope (SEEOC) koje je održano od 25-29.08.2021. u okolini Zagreba, jer je sve što je prethodilo odlasku u hrvatsku, a nakon dolaska iz češke sa svetskog prvenstva, zapravo bila priprema za SEEOC.

Ova poslovica ne opisuje samo moje rezultate i nastupe na SEEOC-u, već nastupe cele naše reprezentacije (neračunajući veterane, naravno).

Vratio bih se godinu dana unazad kada je organizovan kamp na Fruškoj gori, praktično u istom terminu kao i ovogodišnji SEEOC. Stručni štab je činilo 4 trenera, a već sledeći kamp u novembru imao je jednog manje, da bi jun 2021. godine dočekali sa 2 trenera.
Kako su neke maske spale i kako su se pokazala neka "nova" lica tokom boravka u hrvatskoj, tako sam i u junu i julu mogao da pretpostavim kuda vode prethodno date ostavke, a ishod smo videli u pripremi kampa koji je trebalo da bude poslednja priprema pred SEEOC.


Došli smo do toga da je u petak 30. jula legao novac od Ministarstva omladine i sporta namenjen za kamp, i to ne mali iznos, a da kamp nema ko da organizuje - kamp koji je trebalo da bude poslednja i najvažnija priprema za SEEOC. Zaista ne mogu da razumem da tako važan kamp nije bio već pripremljen, nego se čeka novac i poslednji trenutak kako bi se počelo sa pripremom i planiranjem istog. To je pokazatelj ozbiljnosti i kredibiliteta ljudi.


Kako ne bi sve propalo, kamp sam u roku od 2 dana organizovao ja, naravno uz potpuno finansiranje od strane Saveza, uz brzu reakciju generalnog sekretara OSS-a da se organizuje prevoz i smeštaj i uz pomoć svog druga Bojana Munjasa koji je, igrom slučaja, bio slobodan u tom periodu, koji je pošao kao tehničko lice da postavlja i skida kontrolne tačke, kome sam beskrajno zahvalan i bez koga kamp ne bi mogao da se održi.

Ponavljam: kako seješ, tako žanješ. Sav apsurd funkcionisanja Saveza i reprezentacije u nekoliko rečenica.

Sama realizacija kampa je prošla dobro, uprkos tome što smo od smeštaja do lokacija za svaki trening morali da idemo i da se vraćamo od 1.5 do 3km peške uzbrdo/nizbrdo.
Relizovano je 6 treninga, od čega 1 trening trčanja kada smo stigli na Kopaonik u utorak (25 minuta lagano) i 5 treninga na karti. Jedan trening na karti nismo realizovali jer na celom Kopaoniku u četvrtak celog dana nije bilo vode, pa smo ujutru odradili jedan, kupali se vodom iz šerpi, lonaca i flaša, a popodne smo preskočili.


Ja sam istrčao 3 treninga na karti (prvi, treći i poslednji), dok sam za 2 treninga postavio sve kontrolne tačke (drugi i četvrti). Treninzi su bili tako koncipirani da nema previše kontrolnih tačaka (kako bi mogle da se relativno brzo postave i skinu dva puta dnevno) i da nisu predugački, s obzirom na razdaljinu od hotela do lokacija starta i cilja. Sa druge strane, imali smo raznovrsnost terena i tipova treninga. Koristili smo čak i SI stanice za overavanje sa čipovima, pa je svako kasnije mogao da analizira svoj trening i da se uporedi sa drugima.






Lično, sve ovo uopšte nisam planirao ranije i ogroman deo vremena koje je trebalo da provedem samo sa devojkom, utrošio sam na realizaciju kampa. Uprkos tome i uz veliku zahvalnost Munjasu i celom timu omladinaca koji su bili na kampu, uspeo sam da napravim balans i da iznesem sve bez posledica - na kraju smo imali višestruku win-win situaciju.

Robin, Aleksa, Srki, Janko, "mali" Husag i Talijan bili su sjajni, poštovali su sve dogovore, a i sami su pomogli da timski realizujemo kamp na način da je svako posle istrčanog treninga skinuo po 2-3 kontrolne tačke, što je meni i Munjasu jako pomoglo.

Utisci u povratku sa kampa su bili sjajni, svi su bili zadovoljni i zahvalni, a meni i Munjasu je bilo zadovoljstvo i čast da smo uspeli da odradimo ono što zapravo nije naš posao (makar ne još uvek). Kada imaš ovakvu grupu mladih koji treniraju i koji vole svoj sport, nije teško realizovati bilo šta.

Lično mi je samo žao što još omladinaca nije učestvovalo, pogotovo što su ipak "sedeli" kod kuće, a nisu bili na moru kako je predstavljeno iz nekih krugova.







Povratak je bio u petak u popodnevnim časovima, dok me je već u subotu i nedelju očekivalo državno prvenstvo u knockout sprintu. 




Takmičenje koje ne postoji na web sajtu Orijentiring saveza Srbije i ostalim medijima kao što su facebook i instagram - kao da se nije ni održalo, a i odnos ljudi iz Saveza prema tom takmičenju generalno je bio sličan, što je velika sramota za jedno državno prvenstvo.

Sam koncept takmičenja je inicijalno bio dobro osmišljen, međutim sama realizacija nije prošla tako glatko.

Iako je bio mali broj učesnika, sve je moralo da bude organizovano kao da je svetsko prvenstvo, makar je to moje mišljenje i moj odnos prema organizaciji bilo kog takmičenja. 
Na kvalifikacionoj trci imali smo neke neucrtane prolaze, kao i neke "veštačke" barijere na karti, koje na terenu nisu uopšte bile obeležene i obezbeđene, pa je mogao da radi "ko šta hoće". To tako ne sme da se organizuje - ili odradiš sve po PS-u ili ostaviš kartu kakva jeste i ne praviš egzibicije.

Polufinale je bilo jako interesantno, jer smo imali one koji ne gledaju kartu, kao i one što se šlepaju, pa je praktično cela jedna startna grupa bila diskvalifikovana, da bi se u finale kvalifikovalo samo 4 takmičara, od čega smo nas trojica startovali: Dušan, Aleksa i ja.



Koncepcija staze za finale je bila fenomenalna, kao i sama atmosfera u toku trke, ali su pojedine stvari na karti i sama štampa karte bili katastrofalni. Delić karte sa 2. ka 3. KT bio je prohodan i predstavljen žutom bojom (otvorena površina - livada), dok je ostatak oko hotela "Falkenštajner" bio predstavljen maslinasto zelenom bojom (zabranjeno područje - privatan posed), dok granica između te dve boje treba da bude predstavljena crnom liniojm, što na ovoj karti nije bio slučaj, pa delom zbog toga, a delom zbog loše štampe nije mogla da se vidi razlika između ove 2 boje.

Kako smo nas trojica imali masovni start (startovali smo u isto vreme) i kako sam ja od početka nametnuo tempo i overio prvi prve 2 kontrolne tačke, tako sam prvi i naleteo na ovaj problem na karti.
Kada sam došao pred pomenuto mesto kod hotela "Falkenštajner", mislio sam da tuda, prema karti, ne sme da se prođe (iako sam, kada sam išao na masaže pre 2 godine u sportactive teretanu, baš tuda prolazio). Kako su Dušan i Aleksa trčali za mnom (niko nije odabrao varijantu desno) znao sam da ništa ne gubim i ako skroz optrčim hotele "Falkenštajner". Međutim, kada sam skrenuo u pravcu 9. i 10. KT, perifernim vidom video sam da Dušan i Aleksa prolaze kroz taj delić karte i terena. Stao sam i tek posle nekoliko sekundi video da tuda ipak "sme" da se protrči.

Bio sam pod jako velikim stresom jer je Dušan tu napravio razliku od 20 sekundi prednosti, ali se nisam predao i nastavio sam jako da trčim. Aleksu, koji je imao neki 10-ak sekundi prednosti, sam stigao već na 5. KT, dok sam Dušanu bio za petama već na 9. KT. 13. KT sam overio posle njega, ali sam bio na ulici, a on je morao da siđe niz manje stepenice, pa sam bio u jednosekundnoj prednosti. Dok smo overavali kontrolnu tačku, sudarile su nam se ruke i meni je ispao kompas sa lupom, međutim, nije bilo vremena za zaustavljanje. Dodao sam "gas" na maksimum i završio trku kao prvoplasirani.

Rezultati                    Prolazna vremena



Nakon ovog prvenstva ostalo je oko 15 dana do polaska u hrvatsku. Dovoljno vremena da se odrade još neki brzi treninzi kako bi se eksplozivnost dovela na maksimum.

Sve je išlo kako treba do vikenda pred polazak na SEEOC. Prvo saznajem da treba da testiram staze za svetsko školsko u ponedeljak umesto u nedelju (dve trke - na dugoj distanci na Kosmaju i na srednjoj distanci na Babama), a onda mi javlja jedan od najboljih drugara da je drugom drugaru umro otac i da u ponedeljak pred testiranje staza moram da idem na sahranu.

Posle neprospavane noći u nedelju na ponedeljak, odlazak zorom do Palanke, stajanja na groblju 4 sata, puta do Kosmaja i Baba, testiranja 2 staze u roku od 3h, trebalo je oporaviti se do prve trke na SEEOC-u.

Ovo ne treba shvatiti kao bilo kakav alibi, već samo kao okolnosti koje su prethodile putu. A zašto kažem alibi, videće se kroz nekoliko rečenica.


Za Zagreb smo krenuli u 3 časa ujutru u noći između utorka i srede. Kada smo stigli, odradili smo model, odnosno trening na relevantnom terenu za šumske trke. Ono što je bio moj propust sa jedne strane jer nisam lepo pročitao u biltenu, a ispostaviće se totalna glupost organizatora sa druge strane, je da je razmera karte za srednju distancu bila 1:7.500 i to totalno nepotrebno. Pri prirepmi za takmičenje i sa ranijim iskustvom trčanja u hrvatskoj, mogao sam da pretpostavim da će šuma biti prilično čista i brza za trčanje, a u to smo se uverili na modelu u 30-minutnom trčanju na karti (ali na razmeri 1:10.000).

Uveče, na sastanku pred srednju distancu, saznajem da je razmera 1:7.500 što me je momentalno zabrinulo, a ispostaviće se opravdano s obzirom na sutradan istrčanu trku. Od početka trke, pa skoro do 3. KT nisam mogao da se "sastavim" sa razmerom. Prohodnost terena i to što je ravno te tera da trčiš brzo, a sa druge strane si primoran da se prilagodiš momentalno, što je bilo jako teško. Trudio sam se da napravim balans između brzog trčanja, držanja pravca uz pomoć kompasa, ali je bilo teško ispratiti detalje na karti pri toj brzini, posebno jer su potoci presušili (tj. vode nije bilo u njima), pa nešto što bi inače bio odličan orijentir i napadna tačka, to tog dana nije bilo. Srećom, kada sam došao do jakog puta koji preseca drugi (ne)vodeni tok pred 2. KT znao sam tačno gde sam i relativno lako sam našao 2. KT iako sam prema karti očekivao neke vrtače, a to su bile klasične duboke ili "V" rupe. Još uvek sam bio nesiguran, o čemu govori i varijanta do 3. KT gde sam sigurnost tražio u putu i traženju staze sa desne strane puta od koje bih se "odbio" do 3. KT. Sigurnost sam konačno pronašao kad sam došao do promene reljefa u vidu 2 uvale koje vode do 3. KT, međutim do tad sam, prema slobodnoj proceni, već izgubio minut do minut ipo vremena.

Sledi niz dobro odrađenih kontrola (od 3. do 12.), a onda nešto što me je "zakucalo" na 20. mesto 1. dana takmičenja. Biram varijantu namerno za nijansu okolo da malo zaobiđem kanal i da se sa sigurnošću "odbijem" na stazu do 13. KT. Međutim, ono što je trebalo da bude "sigurna" varijanta, preraslo je u dvominutni šok. Ispostaviće se da je sa istog mesta postojala još jedna staza koja nije bila ucrtana na karti, a koja se spajala sa onom koja jeste i koja ide paralelno sa uvalom jugoistočno od 13. KT. Osim toga, u tom delu oko uvale ni vegetacija nije dobra.
Sve u svemu, oko 13. KT sam izgubio oko 2 minuta, a kada se doda onih minut do minut ipo sa početka trke, zaključujemo da sam izgubio oko 3 do 3.5 minuta sve ukupno. Stazu koja je bila dobro koncipirana i koja je vazdušnom linijom bila dužine 5.7 km sa 190m uspona sam istrčao za 37:44, svojom varijantom sam prešao 6.36 km (avg pejs 5:56 min/km), zauzeo sam 20. mesto od 26 takmičara, zaostao sam 06:15 za prvoplasiranim a i bez grešaka ne bih mogao da budem bolji od 17. mesta tog dana, što dodatno doliva so na ranu sa jedne strane, ali je sa druge strane bilo umirujuće jer sam bio svestan trenutnog fizičkog stanja i pri razmišljanju o rezultatima pred polazak na takmičenje znao sam ko je od konkurenata koliko spreman i da će razlika među vremenima biti mala. 

Opet se vraćam na početak posta - kako seješ, tako žanješ, što ću finalno pojasniti na kraju posta.

Drugog dana takmičenja bila je sprint distanca. Ukratko: brza, prosta i trka praktično bez odabira varijanti. Imao sam samo jednu grešku i to na jedinom mestu gde je bio odabir varijante (levo ili desno), sa 16. na 17. KT gde sam izgubio oko 10 sekundi i to zato što je organizator prekršio pravila i to nije bio jedini slučaj tokom SEEOC-a, a na sprint distanci to je urađeno 2 puta (2 isečka ispod). Pitam se, koje su to fore i odakle ideja da se krive linije između kontrolnih tačaka (što se u ogromnoj brzini vrlo teško vidi, a očigledno je optička varka za takmičare)? 
Stazu koja je prema karti bila dužine 4.1 km istrčao sam za 18:20, svojom varijantom sam prešao 4.38 km (avg pejs 4:11 min/km), zauzeo sam 14. mesto od 25 takmičara, zaostao sam 02:10 za prvoplasiranim, a i bez grešaka ne bih mogao da budem bolji od 13. mesta tog dana.





Trećeg dana održana je duga distanca, trka koju sam možda i najbolje istrčao, iako ni jednog dana nisam previše grešio. Teren je bio čist kao na slici s početka priče o SEEOC-u gde dotrčavam na kontrolnu tačku. Ono što bih kao organizator promenio je: postavio bih barem 2 duže KT za odabir varijante, zaobišao bih ove pravolinijske KT od 10-13. i naravno, staza bi bila duža barem za četvrtinu. Sve u svemu, imam otprilike 3 greške od po 30 sekundi, stazu koja je prema karti bila dužine 10.1 km sa 520m uspona istrčao sam za 73:17, svojom varijantom sam prešao 11.2 km (avg pejs 6:33 min/km), zauzeo sam 13. mesto od 25 takmičara, zaostao sam 12:28 za prvoplasiranim, a i bez grešaka ne bih mogao da budem bolji od 11. mesta tog dana. 
Poslednjeg takmičarskog dana bila je štafetna trka. Kiša je dodatno začinila ionako mučnu trku za sastav muške seniorske štafete. Za početak, totalno loša taktika nadležnih za prijavu sastava štafete što je rezultiralo nošenjem fenjera i 7. mestom. Ako je to bio cilj, onda smo ga ispunili. Ja sam svoju deo posla odradio korektno, izmenio sam 4. sa zaostatkom od 1.5-1 minut za Slovencem, Bugarinom i Moldavcem, a ispred Turčina, Rumuna i Hrvata. Nisam grešio nešto specijalno, stazu koja je prema karti bila dužine 5.1 km sa 240m uspona istrčao sam za 35:01, svojom varijantom sam prešao 5.51 km (avg pejs 6:21 min/km). Da sam trčao 3. izmenu verujem da bih išao nešto brže, ali teško ispod 33 minuta.
Organizator se ponovo "šalio" sa krivljenjem linije - isečak karte ispod.



Sve rezultate i prolazna vremena sa individualnih trka možete pogledati na sledećem linku: http://orienteeringonline.net/CompetitionBasicInfo.aspx?CompetitionID=4969

Sve rezultate sa trke štafeta i galerije sa slikama možete pronaći na sledećem linku: http://vihor.hr/results-and-galleries/


Na kraju, još jednom, kako seješ - tako žanješ. Cela sezona što se tiče treninga je protekla u ritmu "treniram koliko mi obaveze dozvoljavaju i koliko želim, a ne koliko treba". Taj ritam je sa rezultatskog aspekta van zemlje loš, što je i ovo Prvenstvo jugoistočne Evrope u hrvatskoj pokazalo, ali je ispravan sa aspekta ozbiljnosti i rada Saveza, stručnog štaba, kluba, itd. jer kako rade, tako im se i vraća. Sa druge strane, čist sam i prema samom sebi jer ne mogu da kažem mogao sam brže-jače-bolje, kad nisam, jer nisam trenirao u obimu kao 2017. i 2018. godine. To su sve jednostavne stvari i ne može se ići prečicom, zna se koji su parametri za rezultate, a kada se te stvari i ti ljudi promene, promeniće se i rezultati. Sat već otkucava, čekamo da li će se nešto vezano za narednu sezonu promeniti, nema još mnogo vremena da se isprave greške.
 
Ambijent pred štafetnu trku i oko nje, kao i pred sam SEEOC oko kampa već su pokazali gde leže problemi i da se nastavlja u pogrešnom pravcu, videćemo da li će tako ostati i dalje i da li ćemo se još više srozati, jer očigledno može gore - boriti se sa Moldavcima za 5. mesto je već blizu dna, "ali zašto ne nastaviti ka 6. mestu".

Sledi mesec dana pauze što se tiče takmičenja, a za dalje ćemo videti.

уторак, 13. јул 2021.

WOC 2021 Czech - svetsko seniorsko prvenstvo + PTT kup

 


U periodu od 3. do 9. jula 2021. godine, na severu češke, okolina gradića Doksy i grada Libereca, održano je svetsko seniorsko prvenstvo u orijentiringu. Moje drugo po redu.

Iako sam imao na umu da "uzduž i popreko" pretresem situaciju oko reprezentacije i Saveza, nemam energije da se time bavim previše, u toku teksta osvrnuću se na određene krupne stvari, a ovde ću citirati samo jedan od mejlova koje sam slao na adresu OSS-a, a na koji nisam dobio nikakav odgovor osim da je tekst prosleđen Upravnom odboru. Jako je interesantno i to što je pre toga organizovana "kriminalna" Skupština OSS-a bez ikakve mogućnosti za polemiku i pored toga što smo kroz iskustvo korone dobili mogućnost online sastanaka preko aplikacije "zoom", "google meet", itd. 

Tekst mejla prenosim u celosti:

"Poštovani,


Obraćam Vam se povodom sednice Upravnog odbora koja je u planu da se održi uskoro.

S obzirom da nismo imali prilike da govorimo na sednici Skupštine, iskoristio bih ovaj mejl da prokomentarišem neke stvari i da se ova tema nađe na sednici UO OSS.

Svima je jasno da je pandemija i da je neizvesnost oko svih trka i takmičenja visoka, a poslednja odlaganja/otkazivanja mediteranskog i školskog prvenstva, EUG su potvrda te neizvesnosti.

Bez obzira na to, život mora da ide dalje, a tako i reprezentacija Srbije u orijentiringu ne sme da bude mrtvo slovo na papiru.

Pitanje za Upravni odbor OSS-a i stručni štab reprezentacije glasi:

Da li ćemo doveka imati neizvesnost bez obzira da li u svetu postoji pandemija ili ne?

Upravo brišem neke stare mejlove iz prijemnog sandučeta na gmail-u i jedan od njih je mejl Milana Kovačevića od 20. februara 2012. godine, citiram:

"Dragi orijentirci,

Koliko se dobro sećamo u zvaničnom obaveštenju novi selektor orijentiring reprezentacije izložio je plan aktivnosti vezanih za izbor i rad nacionalnog tima. U tom planu pored ostalog stavljeno je testiranje reprezentativaca po određenom rasporedu u periodu od 15. do 21. februara. Pošto sutra ističe rok za ovu aktivnost a nikakavo zvanično obaveštenje nije dato, bilo bi dobro obrazložiti zašto ova aktivnost nije realizovana i da li će biti preplanirana za neki naredni period. Takođe, za naredni vikend od 24. do 26. februara planiran je prvi vikend kamp reprezentativaca za šta nema još uvek nikakvog zvaničnog obaveštenja. Molio bih bilo koga iz orijentiring saveza da pošalje nekakvu informaciju vezanu za ova pitanja kako ne bi gore navedeno obaveštenje bilo shvaćeno kao neozbiljna priča bez realizacije.

Unapred se zahvaljujem i izvinjavam što sam kao kandidat za reprezentativni dres komentarisao ovo pitanje jer je to posao nekog drugog. Sve u cilju pravilne i poštene selekcije i što boljih priprema za predstojeće izazove.

Milan Kovačević"

Za razliku od njegovog pitanja i te situacije, mi trenutno nemamo nikakvo obaveštenje, nikakav godišnji plan aktivnosti, nikakve kriterijume, jedno veliko NIŠTA, tako da se ne zna šta je gore, da li tada kada su postojali planovi ali su se ljudi pravili mrtvi povodom njihove realizacije ili sada kada se ne zna ništa.

Ako mislite da se na taj način selektira tim, brine o reprezentaciji, utiče na takmičare da planiraju reprezentativne aktivnosti, utiče na takmičare da uopšte imaju želju za ozbiljnijim ambicijama u našem sportu, onda neka ostane ovo "veliko ništa". 
A ako ipak mislite da je to pogrešno, onda utičite na sebe međusobno, kao i na ljude u stručnom štabu kojima bi bolje bilo da svoje međusobne nesporazume reše, da nastave da rade u interesu budućih reprezentativnih nastupa i rezultata, da postave kriterijume, da objave planove okupljanja reprezentacije, i slično ili ako ne mogu da sarađuju - neka daju svi ostavke momentalno i neka se izvrši reizbor stručnog štaba uz obavezu da se ispune kriterijumi koji nisu samo trenerska licenca - odnosno kriterijumi "a la farsa".

Pandemija će proći, situacija će se pre ili kasnije normalizovati, a mi ćemo ostati zakopani u nezainteresovanosti za pitanje reprezentacije.

Ima mnogo pozitivnih stvari koje se trenutno dešavaju u našoj zemilji po pitanju orijentiringa, bez obzira na mogućnost otkazivanja takmičenja. Karte su nacrtane, određena oprema je kupljena i to će svima nama ostati na korišćenje. Svaka čast ljudima u Savezu, zaista skidam kapu.

Takođe, i kao generalni sekretar OSB-a zaista nemam nikakve probleme u saradnji sa bilo kime.

Međutim, ne znam da li ste svesni, i to je sve džabe ako mi iz našeg "sistema" ne "štancamo" takmičare i rezultate.

Ako se ipak ide na to da je nama samo bitno da se što više ljudi i dece bavi orijentiringom, onda lepo kažite i to i budite fer prema ljudima koji treniraju, koji žele da imaju reprezentativne nastupe i da ostvaruju rezultate na reprezentativnim nastupima.

Mislim da je velika sramota da se ovo pitanje uopšte postavlja, ali ne znam da li su članovi UO i rukovodstva Saveza uopšte svesni koliko je ovo osetljivo pitanje, a sve ukazuje na to da se reprezentativne aktivnosti realizuju AD HOC bez ikakvog dugoročnog plana.

Kamp u okolini Despotovca je bio za svaku pohvalu, nešto manje za kamp na Fruškoj gori, ali i to je bilo vrlo, vrlo dobro, međutim, ako se reprezentativne aktivnosti svode na 2 kampa i 4 takmičenja godišnje, mislim da svi koji "vode računa" o reprezentaciji duboko greše u percepciji tog pitanja.

Komunikacija - 0.
Kratkoročni planovi - 0.
Dugoročni planovi - 0.
Kriterijumi za izbor reprezentativaca - 0.
Kriterijumi za izbor reprezentativaca za učešće na reprezentativnom takmičenju - 0.

I što bi rekao Milan Kovačević -  unapred se zahvaljujem i izvinjavam što sam kao kandidat za reprezentativni dres komentarisao ovo pitanje jer je to posao nekog drugog. Sve u cilju pravilne i poštene selekcije i što boljih priprema za predstojeće izazove.

Srdačan pozdrav,

Sava Lazić
26.03.2021."

Nakon ovoga sledi 2 meseca ćutanja, da bi epilog bio ostavka selektora 18 dana pred odlazak na svetsko prvenstvo, 17 dana pred polazak OSS izdvaja "velikodušno" sredstva za prevoz i 1 pansion sa spavanjem u ledari zvanoj PSD Kopaonik gde 5 mladih takmičara sede u jaknama u planinarskom domu, a spavaju pokrivajući se sa 2 ćebeta i jorganom (pitam se da li bi tako nešto obezbedili svojoj deci), da bi vrhunac bilo otkazivanje 4 dana pred polazak na svetsko prvenstvo takmičarke SK AOK Košutnjak uz direktnu štetu Savezu od minimum 250 eura za avionsku kartu i smeštaj u hotelu u Pragu, a indirektno preko 1000 eura zbog propuštene prilike da Savez umesto nje pošalje neku drugu devojku. Par ekselans bahanalije na svakom koraku. Od toga da se osim mog odlaska na WOC koji je bio zagaratovan ništa drugo u vezi reprezentacije ne zna, preko ostavke selektora u jeku reprezentativnih aktivnosti i priprema za isto, preko kašnjenja u organizaciji priprema za svetsko prvenstvo, do toga da niko ne snosi posledice za otkazivanja u poslednji trenutak i rasipanje u nepovrat na stotine eura.

Ne tako davno, završilo se moje 1. svetsko prvenstvo o kome možete čitati na ovom linku: http://savalazic.blogspot.com/2018/08/woc-2018-latvia-ispunjenje-ciljeva-i.html
Nakon toga trebalo je da se povučem iz reprezentacije, ali sam ipak popustio dajući još jednu šansu ne sebi, nego fb komentatorima i fb stručnjacima da urade nešto, da vidim da li će se nešto promeniti. I - ishod je isti, da ne kažem gori.
Kako je to bilo očekivano, s obzirom da godinama gledam šta ti ljudi rade i kako se ponašaju, tako je od početka moj odnos bio drugačiji nego ranije. 
Od druge polovine 2016. godine do oktobra 2018. godine živeo sam najlepši sportski deo života. Sa Blažom i ekipom trenirao sam kao nikad u životu, trčao razne trke, ostvario sve svoje inicijalne sportske ciljeve i uživao u svemu tome iako sam mesečno imao od 350 do 450 km u nogama, što su ogromni napori. Osim toga, svoju ušteđevinu sam trošio i na trke i na kampove, recimo 2 nedelje na Kopaoniku u sklopu priprema totalno sam samostalno isfinansirao i nije mi bilo žao.

Međutim, nakon nagovaranja da pređem u OK Paraćin i da ponovo trčim na svetskom prvenstvu, obećao sam sebi da to više neću da radim - i nisam. Koliko para, toliko muzike. I to ne iz nekog inata niti bilo čega sličnog, već jer je to minimum minimuma koji neki sportista treba da ima - pokrivene troškove prevoza, startnine, opremu, a da ne pričamo o nekoj hranarini.
Koliko je davano, toliko sam vraćao osvajajući državna prvenstva i uprkos nekim principima - odlukom da ipak nastupim na svetskom prvenstvu. Svima koji su pratili medije u Paraćinu i Palanci jasno je koliki je odjek bio.

Nakon ovoga u češkoj, isti princip će da važi i za Orijentiring savez Srbije. Ukoliko budu želeli da vide da Sava Lazić ponovo trči svetsko prvenstvo - moraće da potpišu da će da obezbede minimum minimuma, a to je - 2 para patika (jedne za šumu, jedne za beton), teretana - minimum 7 meseci plaćenih mesečnih termina pred svetsko prvenstvo i minimum 3 nedelje kampova (od čega 2 nedelje vezano i 1 nedelja odvojeno).

Za sve ostale nastupe za reprezentaciju odlučivaće moja dobra volja i slobodno vreme.

I opet sve to ne iz nekog inata niti bilo čega sličnog, već zato što je to sasvim normalno i zato što treba jednom za svagda da se stane bahanalijama u sportu koje prave pojedinci ili pojedinci organizovani u grupe i klanove.

Iz 2 odlaska za koje je klub platio prevoz i na čemu sam zahvalan pre svega predsedniku Dejanu bez koga ovo ne bi bilo moguće, odradio sam ova 3 treninga na terenima u okolini Paraćina mesec i dva pre svetskog prvenstva. On je jedan od retkih ljudi koji je dao svoj maksimum da se sredstva koje orijentiring kao sport dobija usmere na trening samog takmičara - u ovom slučaju sredstva koja klub dobija od grada Paraćina.






Slede još 2 treninga odrađena na Kopaoniku. Fali mi jedan sprint trening odrađen u Paraćinu, njega ću ubaciti naknadno kada budem pronašao trek sa kartom.

Osim toga, u roku od jedno 2 godine, toliko sam nacrtao i ažurirao sprint karata, odradio koncepcija staza i priprema ta štampu, da mi je sprinta bilo preko glave. Ništa ne bi bilo tako izazovno da istrčim, a da već nešto izazovnije nisam i sam napravio za druge takmičare.

Time mogu da napravim i uvod za ovo svetsko prvenstvo u češkoj koje je startovalo kvalifikacijama u sprintu.

Pre sprint trke odradili smo model, kao i nekoliko treninga u šumi na svim relevantnim terenima za sve 3 individualne trke. Skoro svi treninzi su u prilogu, a ono što nedostaje ubaciću naknadno.

Atmosfera je od prvog dana bila odlična. Iako smo bili smešteni odvojeno od ostalih reprezentacija, u našoj oazi imali smo sve što nam je bilo potrebno. Doručak smo pripremali sami u smeštaju, dok smo ručak i večeru imali regularno sa ostalim reprezentacijama u hotelu gde je bio "event centar", 10 minuta vožnje kombijem.

Malo je bilo naporno putovati na trening na relevantnom terenu za srednju distancu koji je, kao i samo takmičenje kvalifikacija i finala, bilo udaljeno 1.5h od event centra. Verovatno da su Česi to smislili tako da što više otežaju takmičarima - u smislu raznovrsnijih terena i totalno drugačije taktike za trke.

Ono za šta ponovo sebi skidam kapu, to je dobra psihološka priprema i skautiranje terena. Kupovina lupe je bila pun pogodak, pa tako iako sam je kupio pre svega za dugu distancu (koju gotovo sigurno bez nje ne bi mogao da završim), koristio sam je i za obe srednje, pa čak i za sprint gde je na 2 mesta karta bila prekinuta zbog loše štampe.

Iako sam generalno za WOC 2018 u Letoniji bio bar za 20% spremniji, iskustvo je delom nadoknadilo nedostatke u tom smislu.
Na sprintu, očekivano, nisam uspeo da se plasiram u finale, ali sam samu trku završio praktično bez grešaka. Na 2 deonice možda sam mogao da uštedim u boljoj varijanti 20-30m, ali to ne bi moglo mnogo da promeni. U odnosu na Letoniju kada sam imao zaostatak od oko 2.5 minuta, sada je bio za minut više - 3.5 minuta, međutim, tada je pobednik grupe išao oko 11:30 i staza je bila prosta, dok je sada pobednik grupe išao oko 13 minuta i staza je bila prilično komplikovana.



Pripremajući se za trku, znao sam da ukoliko sam start bude gde i karantin (u školi u kojoj smo morali da budemo prilično pre svog starta), da će prvi deo staze biti gde je i bio. Međutim očekivao sam ne više od 5 kontrola u tom delu, a bilo ih je 9 na malom prostoru. To dovoljno govori o trudu onoga ko je koncipirao staze da oteža takmičarima.

Sve u svemu, sprint je bio fin, dostojan svetskog prvenstva i lepo je da se organizuju takve trke, a ne "gola" atletika kao u Letoniji.






Nakon sprinta, ko nije trčao sprint štafete, imao je 2 dana odmora do dana kada su se trčale kvalifikacije za srednju distancu i finale srednjih. Iskoristio sam ih za još 2 laganija treninga. Jedan je bio na model karti, koja se praktično naslanjala na teren za srednju distancu, a drugi lagani trening uz par ubrzanja, vežbica i istezanja.

Kvalifikacije za sredje odradio sam skoro pa maestralno. Izgubio sam ukupno 1.5 minut i to praktično samo u reonu kontrola: 40 sekundi na 2. KT (došao pravo do kamena gde je kontrola, ali je ona sama bila zabijena bukvalno u žbun, otišao do livadice da proverim da li je to to, vratio se opet na isto mesto, pomerio se 3 metra unapred i našao je...), 30 sek. na 5. KT (za koju sam bio ubeđen da nije moja, krenuo da je pretrčavam, video fotografe i kamermana, pretpostavio da je to video/radio/zajednička kontrola, vratio se gore do nje i nastavio dalje, ka 6. KT) i 20 sek. na 14. KT (tu je bilo malo više od 2 vrha nacrtana na karti, pa sam obišao sva 4 dok nisam našao onaj sa kontrolom).

Generalno, kvalifikaciona trka je bila dosta naporna fizički. Nije ni staza bila prosta, ali 290m uspona koliko sam ja izbrojao se baš osetilo. Pretrčao sam na samoj stazi 4.4 km.

Rezultati                    Prolazna vremena


Finalna trka je bila jedna vrlo lepa foteljaška zamisao organizatora. Zapravo, kroz pripremu za tv prenos, sve video materijale i sl. možemo da vidimo da su se oni prilično bavili terenom, ali nisam siguran koliko je takmičara istrčalo celu stazu sa postavljenim kontrolnim tačkama, koridorom, itd. I za kvalifikacionu trku bilo je promašeno pobedničko vreme - nekih 4-5 minuta, međutim za kvalifikacije bi neko mogao da kaže da najbolji takmičari nisu davali svoj maksimum. Međutim, niko me ne može ubediti da je promašaj pobedničkog vremena za 4+ minuta u finalu nešto "normalno".

Meni je to finale jako teško palo iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, nisam se spremao za njega. Za mogućnost da mogu da se plasiram saznao sam čitajući Bilten broj 4. pred sprint distancu, a ni na sam dan trke nije bilo sigurno da ću se plasirati, jer ono što pojedini tumače po fb komentarima nije bilo tako kako su oni shvatili. Osim toga što treba da budete najbolje plasirani takmičar svoje reprezentacije ako se niko od takmičara iz vašeg tima nije plasirao u finale, potrebno je da budete u 15 ljudi od 45 regularno plasiranih (po prvih 15 iz 3 grupe) do 60. slobodnog mesta za finale, pri tom i da vas pobednik vaše grupe ne pobedi za duplo. Recimo Mario iz Makedonije i Gerardo iz Argentine nisu se plasirali iako su bili jedini predstavnici svojih zemalja, zato što su ih pobednici grupa pobedili za duplo vreme.





Druga stvar, ako su kvalifikacije bile teške, sa puno uspona, finale je onda bilo hardcore. U opisima piše 320m uspona, a bilo je skoro 400m. Osim toga, u reonu kontrola imao sam manje sreće nego u kvalifikacijama, pa sam tako na 2. KT izgubio 1.5 min ispred same kontrole vrteći na 12m od nje; na 11. KT izgubio sam još 2 minuta iz identičnog razloga kao na prethodno pomenutoj, još 1 minut na 17. KT i još 2 minuta na 22. KT - sve iz istih razloga.


Međutim, ono što će me odvojiti od najboljeg rezultata na srednjoj distanci srpskog seniora ikada (zauzeo bih 54. mesto) je preskakanje 15. kontrolne tačke.
Bilo mi je jako teško da svarim da nemam plasman posle 70 minuta konstantne borbe sa kršem od podloge za trčanje, usponom i tehničkom težinom staze. Prvo nisam mogao da verujem da se tako nešto desilo, čak ni posle provere rezervnog čipa. Međutim, kada sam došao u smeštaj, počeo sam da vraćam film i tačno mogu da opišem situaciju koja se dogodila pred 15. KT: nakon jakon uspona, izlaska na raskršće puteva i vrh brda, trebalo je da se spustim nepunih 100m do pripajanje staze jačem putu međutim tog pripajanja nije bilo. Postoje 2 opcije: jedna da se to nije videlo, a druga da su baš na tom pripajanju sedeli fotografi i ljudi iz medija sa dronom. Ne mogu 100% da tvrdim šta je od ta 2 bilo, ali sam ja otišao još nekih 60-70m napred i počeo pod uglom od 80 stepeni da sečem kroz gusto, ali ka pogrešnoj kontroli. Umesto od mesta pripajanja ka 15. KT, sekao sam odakle sam sekao i to pravac ka 16. KT. Došao sam na kontrolu video broj 50, proverio u dodatnim opisima, video da je to moja, i nastavio dalje. Međutim, to jeste bila moja, ali moja sledeća, a broj 34 je bila 15. KT koju ja uopšte nisam konstatovao. Osim toga, postoji još 1 teorija zašto se ovaj kiks ne bi dogodio - a to je da je umesto 5 nabijenih kontrola oko cilja na istoj karti, bila izmena karte u koridoru. U tom slučaju sigurno bih video varijantu okolo putem sa 14. na 15. KT, tuda bih trčao, prešao preko 16. KT do 15; vratio bi se nazad do 16. KT kako sam i došao i dalje trčao identično. Međutim tako je očigledno bilo suđeno, nije mi se dalo i to je to.

Rezultati                    Prolazna vremena


Nakon dve trke u jednom danu, ko nije trčao štafete, imao je dva dana do duge distance. Iskoristio sam to za još jedan trening na karti sutradan, dok sam dan pred dugu totalno odmorio nakon vezanih 9 dana trčanja.
Znao sam šta me čeka što se tiče karte, znao sam da će se zbog nešto kraće staze nego obično dosta obilaziti zbog specifičnosti terena (na kraju sam ja prešao 20.4 km), jedina nepoznanica bila je reakcija tela na uspon od preko 1000m nadmorske visine. Od samog početka trčao sam svoju trku i nisam se obazirao na druge takmičare, naročito u prve dve trećine staze, mada ih na kraju i nije bilo nešto, a dobro bi došlo da je neko malo "povukao", ali dobro, to su detalji.
Nisam se obzazirao zato što vrlo dobro poznajem sebe i signale koje telo šalje. Nisam se 100% opravio od srednjih kada sam za jedan dan sa 2 trke, 2 zagrevanja i 2 rastrčavanja prešao preko 17 km, pa nije bilo teorije, a ni pametno da se jurca od početka. Kada sam imao priliku da trčim sa drugima, nisam to želeo jer bih pukao posle 5-6 kontrolnih tačaka. Ugasio bih se, imao bih grčeve i ko zna kako bih završio trku. Ovako, trčao sam sve vreme svojim tempom, osim po strminjacima gde su svi hodali i de nije bilo realno da se trči.
Generalno, teren je bio božanstven, a utisci posle završene trke su svakako pozitivni. Ako napravim paralelu opet sa Letonijom, težu stazu i fizički i tehnički trčao sam 12 i kusur minuta brže, pri tom prešavši preko 4km manje. Kad se sve sabere, imao sam oko 4 minuta grešaka - 1 minut na 2. KT kada umalo blizu 13. KT da promašim pravac gde je trebalo da se spustim niz liticu (međutim ubrzo sam uvideo da sam krenuo u paralelnu grešku, ispravio se i spasao se), 2.5 minuta na 27. KT gde sam napravio klasičnu paralelnu grešku, ali pre svega jer je "belo" na karti oivičeno granicom vegetacije trebalo da bude "zeleno" pre silaska u uvalu. Podsetnik kaže da je bilo i oko 30 sekundi na 4. KT jer sam sa suprotne strane obišao stenu, ali ajde, to je sitnica.
Sve u svemu, iako lošije fizički spreman, na iskustvo odrađene trke bolje, tako da nemam neku zamerku koju bih mogao da uputim sebi. 
Sve što sam rekao na početku posta a što se odnosi na nedostatke koje nisu obezbedili oni koji su zaduženi za to, zaslužno je za moju lošiju fizičku pripremu. Ako je nekome u interesu da to bude bolje, nešto će se uraditi po tom pitanju i biće bolje. Ako ne, ja neću ići više na WOC, neki novi klinci će se "čeličiti" i to je to - the end.  

Rezultati                    Prolazna vremena

  

Za kraj, želeo bih da kažem da mi je bila čast i zadovoljstvo da predstavljam našu zemlju na ovom takmičenju. Zaključno sa dugom distancom, ovo je bio 97. nastup za reprezentaciju u svim selekcijama, na svim prvenstvima.

Fotografije: @woc2021czech
Sve ostale fotografije, video materijal, karte, GPS trekove, itd. možete pronači na web sajtu takmičenja: https://woc2021.cz/ 



BONUS: PTT KUP sa pogrešno postavljenom poslednjom kontrolnom tačkom (br. 100) i sumnjivom razmerom karte:

Duga distanca, kolo lige Srbije, 1. mesto, ukupno izgubljeno 7 minuta i 40 sekundi (45 sekundi pri izlasku sa karte + 1.5 min pre same 4. KT, 1 min na 9. KT, 2.5 min na 12. KT, 15 sek na 15. KT i 1:40 na 24. KT).

Rezultati               Prolazna vremena