Nakon psihički iscrpljujućih ispitnih rokova odlazak iz Beograda i malo mira, bar je trebalo tako da bude. Jedan od najlepših terena u Srbiji i uopšte takmičenje koje je meni lično veoma drago, uspomene sa prvih kampova, prvog nastupa za reprezentaciju tj. evropskog prvenstva, najbolji rezultati, ... , sve to čini da se osećam sjajno kada odem na Kopaonik.
Ove godine je situacija i odnos prema takmičenju bio malo drugačiji obzirom da nisam zadovoljan kako je ispitni rok prošao, o čemu sam pisao u prethodnom postu. Bukvalno sam jedva čekao da sve prođe i da odem na Kopaonik da se odmorim od svega jer maltene godinu dana nisam stao sa učenjem, a rezultati nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu s obzirom na uloženi rad i trud. Pored fakulteta i mnoge druge stvari, i što se tiče privatnih stvari i što se tiče orijentiringa, su mi isrcpele energiju, tako da sam bukvalno bio istrošen u svakom smislu, a ponajviše emotivno i psihički.
Sa druge strane, motivacija, podrška, poštovanje i poverenje bliskih ljudi su više nego nedostajali, jedino su lično samopouzdanje i želja za opstankom bili na standardnom nivou što me je i održavalo tokom prethodnog perioda.
Shodno iznetom, pomenuti odnos i prilaz takmičenju su bili takvi da mi je jedino bilo bitno da odradim trke rutinski bez velikog cimanja, da uživam, napunim energiju za nove borbe koje me očekuju, a kada se takmičenje završi da kamp koji sam vodio odradim na profesionalnom nivou i vratim se sa Kopaonika srećan i zadovoljan. Ništa više, jer kao što sam i već pisao, zbog neizvesnosti na fakultetu ne želim da rizikujem bilo šta, te sam otkazao i nastup sa reprezentacijom, a kasnije sam to produžio i uopšte na sva takmičenja u periodu avgust - oktobar.
Kao i ranijih godina, Kopaonik OPEN se sastojao iz 5 dnevnih etapa i 1 noćne koja je ujedno bila i prvenstvo Srbije.
- Prvog dana, standardni Kadijevac sa kraćim novim delom i tradicionalnim ciljem na livadi u dolini. Krenuo sam sigurno, do 6. kontrole je bilo odlično. Tu pravim minut greške jer sam zbog netačnosti karte uleteo u pogrešnu uvalu i na pogrešan kamen, drvoseče koje su izvlačile drva su napravile identičnu situaciju koja je masu takmičara navela na isto što i mene. Do 9. KT sasvim solidno, uz kratko pretrčavanje osme kontrole.
- Na 9. KT sam bio 3. što je i bio realan plasman tog dana. Međutim, između devete i desete kontrole haos koji me je totalno psihički poremetio. Posečena šuma u krugu od 250m i uvala koja ne valja na mestu ispod koga sam špartao levo desno da se pronađem. To me je totalno izbacilo iz takta, jer kada nešto neočekujete, a organizator vam ne kaže ništa povodom toga, onda se napravi veliki problem. Tu sam izgubio i 4.5 minuta i želju da uopšte nastavim dalje jer je ta situacija direktno uticala na plasman. Na kraju sam zauzeo 8. mesto.
2. Drugog dana, standardni Kadijevac u kombinaciji sa prošlogodišnjim WRE terenom - Gredom. Lepa kombinacija i dobra ideja za dugu distancu. Ne tako stabilna trka, jer od početka nisam krenuo kako treba. Prvog dana sam i mogao da rizikujem da trčim sa kartom bez folije, ali na dugoj ipak nisam smeo. Obzirom da smo sami morali da ubacijemo kartu u foliju, na samom startu sam otišao 200m u pogrešnom pravcu zbog toga i odmah izgubio 2.5 min.... Međutim, ajde, nastavio sam dalje. Ova trka je evidentan dokaz koliko me nije bilo previše briga za rezultat. Do druge nisam hteo da se dižem na vrh brda i da idem putem, već sam išao pravo, prateći reljef i postepeno se spuštajući ka kontroli.
Išao sam kako mi je bila volja do kraja, greške imam na 6. KT gde sam išao putem slučajno, jer u startu nisam mogao sve da ispratim zbog novih neucrtanih puteva i samo sam izašao na vrh brda odakle sam lako stigao do kontrole. Dalje sam imao još problem samo na 9. KT zbog oborenog drveća koje nije ucrtano i zbog pretrčavanja staze na ruti ka 14. KT zbog čega sam je kasnije i promašio zbog azimuta sa pogrešnog mesta. Tu sam baš nepotrebno izgubio 3 minuta. Zauzeo sam 9. mesto.
3. Trećeg dana, sprint trka u Raški. Tu bih mogao da kažem da sam išao u fulu. Da nije bilo vezanih grešeka na kontrolama 4 - 5 - 6, bilo bi odlično. Na 4. KT pogrešan pravac i polazak ka 12. KT, a na 5. i 6. KT varijente, odnosno ranija sećanja terena zbog čega sam išao napamet, a ne kako treba. To je u suštini to što bih imao da kažem u vezi trke, intenzivno kako bi sprint i trebalo da bude, interesantno.
4. Istog dana, ali u večernjim časovima održano je noćno prvenstvo Srbije. Godinama unazad sam izričit protivnik ovakvog tipa prvenstva na noćnim u smislu: terena, ali pogotovo razmere na kojoj se trči noćna na Kopaoniku i startnih vremena. Prvenstvo koje je održano na Babama u organizaciji OT Košutnjak je model kako treba da bude organizovano. Ovo nije realno, i zbog startovanja na minut i zbog terena koji je na razmeri 1 : 4000 relativan. Tradicionalno sam istrčao nikako ovu trku, još necimajući se previše sam uspeo i da se povredim, jedva spasoh živu glavu.
5. Četvrtog dana, deo starog terena crvenih bara i novog, odnosno reambulisanog Jarma koji se koristio poslednji put 2007. godine, na mom debitantskom nastupu na Kopaoniku. Za ovu trku sam iskreno imao i najozbiljniji pristup, jer se bodovala za WRE tj. svetsku rang listu.
Prvi deo staze sam odradio odlično, stigao sam očekivano jednog takmičara, a malo neočekivano i drugog na 3. KT. Zatim sam dalje do 6. išao odlično i najboljom varijantom na toj kontroli zauzeo 2. mesto. Slobodno mogu reći da se tu i završila moja trka i moja ozbiljnost, jer svaki dalji korak je bio samo propast uz sitne dobre varijante.
Prvo sam na 7. KT otišao suviše desno. To mi je bilo jasno upozorenje da sam išao brzo, te sam usporio što je urodilo plodom kasnije do 8. KT.
9. KT bezidejno, tehnički nimalo laka kontrola, jer je na nizbrdici kao i 7. a ne postoji konkretan objekat na koji čovek može da se osloni. Na 7. i 9. KT sam ukupno izgubio 3.5 minuta.
Sledeću sam našao bez mnogo problema, ali presporo jer je teren izuzetno težak za brzo kretanje, prosto: ili se izgubiš ili zaglibiš do guše u blatu. Na 11. gubim još 2 minuta, počeo sam da trčim i pretrčao je.
Sledeće tri kontrole rutinski, a onda sledi 15. KT gde gubim još 3 minuta. Krenuo sam kako valja, podizao lagano visinu, a onda stigoh još jednog takmičara koji je viknuo broj 78. pri čemu sam mislio da ju je video, a on je čovek na Bugarskom pitao jel smo je našli. Tu sam naučio jedno važno pravilo: ne veruj Bugarinu, što se potvrdilo i na 18. KT kada ju je Kamenarov overio i zapalio dalje, a grupa koja me je pratila i ja krenuli za njim dok nisam skontao o čemu se radi.
I tu nije bio kraj agoniji, poslednju grešku sam napravio na 22. KT, gde mislim da objekat nije ucrtan kako valja, jer je nemoguće da nas 15 iskusnih takmičara napravi istu grešku, ali dobro.
Baš puno grešaka, izuzetno zahtevan teren tehnički, ali je osnovno to što nisam slušao isključivo sebe. Sa 15 minuta grešaka sam još i dobro prošao sa 7. mestom na kraju.
6. Poslednjeg dana, Crvene bare široki pojas i još jednom novi Jaram. Mislim da mi je ovo čak i najbolje odrađena trka tokom celog takmičenja, a to bi i plasman pokazao da nisam imao stomačnih problema. Samo zbog 2 stajanja u vezi toga sam izgubio ukupno 5 minuta.
Pored 2 stajanja kod 5. i 6. KT na šta nisam mogao da utičem, prvu i jedinu grešku sam imao tek na 10. KT jer sa vrha brda nisam iskontrolisao pravac. Tu sam izgubio 2 minuta.
Posebno sam ponosan na poslednje 4 kontrole koje sam odradio na maksimalnom nivou, a koje su bile tehnički najzahtevnije.
Nakon takmičenja, kao što sam i najavio u ranijem postu u planu je bio kamp. Moja ideja i još jedan od projekata koje sam planirao da ostvarim. Pored ranijih Masters Kup - ova, gde sam bio direktor 3 godine, ovogodišnje Larine trke za koju sam takođe dao ideju novog terena, uradio 75% karte i predlog koncepcija, ovo je poslednji koji sam odradio za SD Jasenicu.
Jednostavno, kad neko ne poštuje tvoje vreme, obaveze i tebe uopšte, ranije projekte i stvari koje sam odrađivao za klub, a da ne pominjem rezultate, onda je jasno da do razlaza kad tad mora doći, pogotovo ako se tu umešaju prsti žene i cela situacija u klubu promeni iz korena.
 |
| Intervali bez puteva |
Mada pogrešno sam se izrazio, ne situacija u klubu, klub kao da više i ne postoji, jer se pretvorio u takmičenje Kopaonik OPEN i nečiji privatan biznis maltene, a tek će se još u budućnosti ta situacija iskristalisati, osim ako nekome moj odlazak ne dopre u mozak u šta sumnjam. Uskoro za klub neće imati ko da se takmiči osim veterana, jer je odnos prema takmičarima takav kakav jeste godinama. Još sam se ja i dobro izborio jer nisam dozvoljavao određene stvari i jer sam se borio, ali u jednom tretutku čovek jednostavno ne može sve da postigne i onda digne ruke.
 |
| Long routechoises |
Ali kada ste vezani za nešto, to kada dignete ruke nije tek tako, nego pokušavate da ostanete u kontaktu i nekim stvarima (kao što su ovi projekti npr) pokušate da normalizujete situaciju, unapredite je i promenite nešto, međutim uzalud, dok vam i konačno ne postane svejedno i samo stavite tačku.
 |
| Picking controls bez puteva |
Srećan sam što su učesnici na kampu bili zadovoljni: bugarski nacionalni tim, klub Universitatea Craiova iz Rumunije, Trol iz Belgije i Vojska Srbije, odnosno oko 30 takmičara koji su svakodnevno trčali ono što smo im pripremili, to mi je jedino i bilo bitno.
 |
| Memorija |
Imao sam dosta problema, prvo sa timom koji nije bio onakav kakav sam planirao, onda zbog sabotaže istog tog tima, zatim opet od nepoverenja i stvaranja pritiska od strane ljudi u klubu, ali to sve sada više nije ni bitno. Završeno je sa tim, kamp je prošao u najboljem redu i kao što rekoh, to je i najbitnije da su učesnici zadovoljni!
Za 5 dana kampa sam prešao skoro 100km, postavio preko 130 kontrolnih tačaka, a raniju viziju preneo u delo.
Na ovom linku možete pogledati program kampa.
Kao što sam napomenuo na početku, do kraja ispitnih rokova sam otkazao sva takmičenja. Kod kuće (u Palanci) sam posle dosta vremena, nemam nikakve troškove, a uslovi i za učenje i za treniranje su idealni te sam veoma srećan. Na Kopaoniku sam napunio baterije, a pre nekoliko dana sam već počeo da učim.
Naredne godine, ako Bog da da neko opet ne umeša prste, očekuje me svetsko univerzitetsko prvenstvo što je glavni pik sezone, ali biće tu i drugih bitnih stvari. Mislim da sam otkrio način da se ponovo vratim na put dobrih sportskih rezultata, ali jedno je sigurno, sve što negativno utiče na njih, motivaciju i mene samog biće eliminisano.
Iskreno od tebe kao i uvek,srecno u daljem skolovanju i u pripremama za polumaraton,mozda do Apatina budem i ja spreman pa odemo zajedno !!!
ОдговориИзбришиHvala Kume, samo napred!
Избриши