2010-u godinu obeležilo je 39 trka i moje prvo reprezentativno odličje - srebrna medalja na dugoj distanci na balkanskom prvenstvu u Belogradčiku (Bugarska). To je ujedno bilo i poslednje (13.) po redu balkansko prvenstvo, a od 2011. se umesto balkanijade organizuje prvenstvo jugoistočne Evrope - SEEOC.
Letnji kamp održan na Kopaoniku je došao standardno kasno, posle evropskog juniorskog prvenstva. Iako fizički pripremljeniji nego prethodne godine, još je to bilo jako tanko, a iskustvo na jačim inostranim trkama - praktnično nikakvo. Sve se to odigra u par dana i da bi mogao da budeš u datom trenutku na tom, jako zahtevnom nivou, potreban je savez kao institucija da stoji iza tebe, a ta institucionalnost povlači i sve ostalo, te je očigledno gde leži problem.
No, kako je vreme prolazilo, imajući u vidu da sam 2010. imao 16 godina, polako sam shvatao celu problematiku i tražio način da se uprkos svemu pripremim što bolje. Produkt toga, a pre svega sopstvenim radom, radom sa Blažom Maksimovićem, Dejanom Ilićem i ostalom ekipom bilo je ono što dolazi u nizu godina - 2011, 2012. i 2013; ako se to može nazvati "nekim" rezultatima. Mada, gledajući to iz perspektive vremena kada pišem ovaj post (05.01.2019. god.) i stavova koje sam izgradio, nije to ništa specijalno i ništa nedostižno, što se ispostavilo i sa par mlađih takmičara koji su došli kasnije, već je to samo granica koja je pomerena jer se mali broj ljudi zaista i bavio ozbiljnije, a niko ni do dana današnjeg nije imao uslove kakvi su potrebni za nešto još veće, odnosno zaista veliko. Međutim, treba poštovati svoje uloženo vreme, rad, trud i resurse bez obzira na ishod, to vreme nije protraćeno i sve ima svoje.
Preostao je još 1 retro post - za 2011. godinu. Tu ću napraviti i kratak rezime šta je usledilo od 2011. do 2014. godine, kao i nakon toga, tako da svima činjenice budu kristalno jasne. Pre ili kasnije istina uvek izađe na videlo.
Letnji kamp održan na Kopaoniku je došao standardno kasno, posle evropskog juniorskog prvenstva. Iako fizički pripremljeniji nego prethodne godine, još je to bilo jako tanko, a iskustvo na jačim inostranim trkama - praktnično nikakvo. Sve se to odigra u par dana i da bi mogao da budeš u datom trenutku na tom, jako zahtevnom nivou, potreban je savez kao institucija da stoji iza tebe, a ta institucionalnost povlači i sve ostalo, te je očigledno gde leži problem.
No, kako je vreme prolazilo, imajući u vidu da sam 2010. imao 16 godina, polako sam shvatao celu problematiku i tražio način da se uprkos svemu pripremim što bolje. Produkt toga, a pre svega sopstvenim radom, radom sa Blažom Maksimovićem, Dejanom Ilićem i ostalom ekipom bilo je ono što dolazi u nizu godina - 2011, 2012. i 2013; ako se to može nazvati "nekim" rezultatima. Mada, gledajući to iz perspektive vremena kada pišem ovaj post (05.01.2019. god.) i stavova koje sam izgradio, nije to ništa specijalno i ništa nedostižno, što se ispostavilo i sa par mlađih takmičara koji su došli kasnije, već je to samo granica koja je pomerena jer se mali broj ljudi zaista i bavio ozbiljnije, a niko ni do dana današnjeg nije imao uslove kakvi su potrebni za nešto još veće, odnosno zaista veliko. Međutim, treba poštovati svoje uloženo vreme, rad, trud i resurse bez obzira na ishod, to vreme nije protraćeno i sve ima svoje.
Preostao je još 1 retro post - za 2011. godinu. Tu ću napraviti i kratak rezime šta je usledilo od 2011. do 2014. godine, kao i nakon toga, tako da svima činjenice budu kristalno jasne. Pre ili kasnije istina uvek izađe na videlo.
