четвртак, 2. децембар 2021.

O promeni kluba, reprezentaciji, planovima za 2022.

Kada dođete na uvodni čas predmeta Ekonomika agrara na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kod profesorke, a sada i dekana fakulteta dr Žakline Stojanović, sačeka vas ovakav jedan od prvih slajdova propratne prezentacije. Moto je zapravo vrlo univerzalan i odmah me je podsetio na mnoge teme i ljude u životu.

Kao što sam i objavio na društvenim mrežama pre nešto više od 2 nedelje, promenio sam klub i sada sam član sekcije za orijentiring Planinarskog društva Avala iz Beograda koje se nalazi na opštini Voždovac, a koje je osnovano 1950. godine i ima dugu istoriju i tradiciju.

Postojalo je puno razloga za to u proteklih godinu dana, a konačno sam prelomio i doneo odluku u maju mesecu kada je bilo već izvesno da neću imati obezbeđene pripreme za svetsko prvenstvo ni od strane Orijentiring saveza Srbije kao nacionalnog Saveza, niti od strane kluba - Orijentiring kluba Paraćin.

O prelasku u PD Avala bilo je reči još prošle godine kada je u klub prešao Dušan Krnjaić, moj vrli prijatelj i već duže vreme "saborac" za bolje orijentiring prilike u reprezentaciji i generalno orijentiring sporta u Srbiji, međutim, želeo sam da budem čovek, da razumem prilike u klubu s obzirom da nas je sve pogodila pandemija korona virusa u 2020. i da pružim priliku ljudima da nešto promene u narednoj (2021.) godini. 

Međutim, ništa + ništa = NIŠTA ili svojevrsni nastavak uvodnog teksta u postu o svetskom prvenstvu u češkoj - http://savalazic.blogspot.com/2021/07/woc-2021-czech-svetsko-seniorsko.html .

Prvo ću se još malo u kratkim crtama osvrnuti na dešavanja oko kluba, a zatim ću preći na dešavanja vezana za reprezentaciju.

Kako je dogovor prilikom prelaska u OK Paraćin bio vezan pre svega za troškove odlaska na takmičenja, opremu i pripreme sa jedne strane, kao i moje rezultate i pomoć Marku zauzvrat klubu, tako je situacija krenula prvo da se razvija u pozitivnom smeru. 2019. godina, sve ide prema dogovoru, nema razloga za brigu. Dolazi korona, nema reprezentativnih nastupa, ja bivam strpljiv iako priprema nije bilo, osvajam sve individualne titule na državnim prvenstvima, vraćamo titulu državnog prvaka u štafetama u Paraćin posle 14 godina, sezona se privodi kraju i dolazi januar kada odlučujem da ću nastupiti na svetskom prvenstvu u češkoj.

Prolaze dani, nedelje, meseci, ljudi sa kojima sam dogovarao prelazak u OK Paraćin se ne javljaju, ne pitaju da li nešto treba. Dolazi svetsko prvenstvo, ja otišao bez ikakvih priprema, javlja se 50 ljudi (uključujući i one sa kojima sam pregovarao o prelasku u klub) u toku takmičenja da ispituju detalje vezane za trke, tapšu po ramenu i slično. Završava se svetsko prvenstvo, opet muk. Prolazi leto, ni tada klupskih priprema za SEEOC nema. Pravim dogovor sa ljudima iz Orijentiring saveza Srbije da organizujem kamp koji je trebalo da organizuju ljudi iz stručnog štaba. Na mišiće to odrađujem organizujući sve u 2 dana pred polazak i za ekspresno kratko vreme uz sve poteškoće odrađujemo puno kvalitetnih treninga.

SEEOC prolazi kako prolazi, posle toga osvajam(o) i ostatak državnih prvenstava, a ljudi koji treba da se jave i dalje se ne javljaju, da bih saznao da neki projekat, koji je trebalo zajedno da odradimo (odlagano 2 puta), biva prijavljen za datum u 2022. godini za koji sam rekao da sigurno nisam slobodan i tu se definitivno završava svaka priča.

Zaista mogu da razumem sve, ali ovakve stvari bi i za nekog prosečnog takmičara bile neprihvatljive, a kamoli za najboljeg takmičara u Srbiji već duži niz godina.

Zaključak cele priče je da sam napravio grešku krajem 2018. godine sa aspekta takmičara. Lepo je trebalo da se povučem kako sam i planirao, međutim moj karakter da dajem prilike ljudima me je doveo dokle me je doveo. Sa poslovnog aspekta i prihvatanja mesta generalnog sekretara Orijentiring saveza Beograda to je bio dobar potez, ali sa takmičarskog aspekta - čisto gubljenje vremena.

Nikakve titule državnog prvaka, bilo individualno, bilo ekipno, u bilo kojoj disciplini, bilo kakvo putovanje na ovo ili ono reprezentativno takmičenje ne mogu da zamene onaj sjajan osećaj u sebi kada znaš da napreduješ iz dana u dan, a ja sam poslednji put taj osećaj imao u tom trenutku 2018. godine kada sam hteo da se povučem i kada sam zapravo osetio da niti jedan klub niti Orijentiring savez Srbije sa svojim trenutnim rukovodstvom neće stati niti iza mene niti iza bilo kog sportiste u orijentiring reprezentaciji Srbije i obezbediti minimum minimuma potrebnih uslova za dalji napredak i dobre rezultate na međunarodnim takmičenjima.

Ta moja odluka odjeknula je očigledno i doprla do ušiju nekih ljudi, kojima sam ja dao priliku da nešto promene po tom pitanju, međutim oni su tu priliku prokockali, kao i mnogi pre toga.


Prvi put kada sam preko noći sazreo sa aspekta iskustva sa u najmanju ruku neznanjem, da ne kažem licemerjem pojedinih ljudi, bilo je 2014. godine kada je trebalo prvi put da nastupim na svetskom seniorskom prvenstvu. Sve kasnije situacije i iskustva sa tadašnjim novoizabranim v.d. selektora Mrgudom Pajkom, ljudima u Jasenici iz koje sam otišao 2015. godine, ljudima iz AOK Košutnjaka, a sada i najnovijim iskustvom, samo su potvrđivale da sam ja MOTO sa početka ovog posta zapravo znao i usvojio duboko u sebi još tada. Svi moji odlasci bili su ZBOG tog neznanja ili licemerja (kako kod koga), jedino iz Rtnja sam otišao UPRKOS tome što sam imao pruženo znanje, stručnost, dobro društvo i prijatne ljude oko sebe.

Neznanje i licemerje prepliću se i sada u vezi sa reprezentacijom i živim za taj trenutak kada će nadvladati neka svetlija budućnost, a taj trenutak se približava, bliži je iz dana u dan. Biće sve više licenciranih trenera i razbiće se taj monopol i ti klanovi vrlo brzo.

Nakon svih dešavanja tokom proleća, leta i jeseni finale je bilo sa nedavno održanim kampom, na kome nije učestvovalo nekoliko glavnih takmičara u reprezentaciji i to još jednom zbog nedostatka komunikacije, da ne kažem nezainteresovanosti ljudi koji su ga organizovali da oni koji nisu bili na kampu tu i budu, iako je deo stručnog štaba obavešten kako stvari stoje sa obavezama takmičara.

Kada je prošao kamp, kada sam video da oni koji ga organizuju zapravo i sami rade treninge, da su treninzi bili na nivou kategorije M14, više mi nije bilo ni žao što nisam bio prisutan. Letos su 2 čoveka oragnizovala na Kopaoniku na neverovatan način sjajan kamp i izvukli maksimum i iz sebe i iz raspoloživog vremena i iz raspoloživih sredstava, a dvostruko više ljudi uz veće resurse, bliže lokacije i više vremena na raspologanju za pripremu kampa pravi treninge za M14, trči treninge koji su namenjeni za takmičare i samim tim ponaša se vrlo neozbiljno i nezrelo za poziciju na kojoj se nalaze. Takvo ponašanje i takav odnos nas je i doveo do rezultata na SEEOC-u u svim kategorijama, kao i propuštenim prilikama na Svetskom školskom prvenstvu.

I to nije najgore, procureli su neki "spiskovi lepih želja", odnosno plan reprezentativnih nastupa za 2022. godinu, procureli su i neki "kriterijumi za nešto" i svi ti nezvanični podaci govore da nam ni u 2022. neće biti bolje. Sa takvim ponašanjem ja sigurno neću učestvovati na svetskom prvenstvu u danskoj. Istekli su rokovi koje sam naveo u tekstu o svetskom prvenstvu i nema tog trenerskog maga koji bi bilo koga spremio bez tih uslova posle ovog roka za "sprint WOC". Ističu rokovi i za druga takmičenja, a mi još nemamo nikakve zvanične informacije:

  • na kojim reprezentativnim takmičenjima će se definitivno nastupati;
  • koliko takmičara će ići na koje reprezentativno takmičenje;
  • koje orijentiring trke će biti selektivne za koje takmičenje;
  • koje atletske i kros norme će biti selektivne za koje takmičenje;
  • kada i gde će biti održane atletske i kros norme;
  • da li su atletske i kros norme eliminatorne u izboru takmičara za određeno takmičenje ili će postojati još neki kriterijum koji će dati priliku nekom takmičaru da se izbori za nastup za neko reprezentativno takmičenje;
  • ako je odgovor na prethodno pitanje da altetske i kros norme nisu eliminatorne, koji će onda principi važiti za izbor takmičara za neko reprezentativno takmičenje;
  • koliko pripremnih kampova će biti sigurno održano u organizaciji nacionalnog Saveza, kada i gde će oni biti održani;
  • i slično.
Kada se isprave sve ove i slične brljotine, možemo da pričamo o nekom napretku, do tada nam je mnogo i 4. kategorija sportova. Lepo, u krug oko Ade, pa dok svi, i treneri i takmičari, ne spuste vreme ispod 30 minuta slobodno možemo i u 5. kategoriji sportova da budemo.

A što bi rekao Dragan Stojković Piksi u intervjuu na K1 televiziji nakon prolaska na svetsko prvenstvo - https://www.youtube.com/watch?v=ER5N7-vayyo (23:40): "Tajni u fudbalu za mene nema...". On tu priča o sebi i odnosu sa svojim igračima, a ja pričam o našem sportu, dešavanjima oko reprezentacije, Saveza i slično. "Tajni u orijentiringu za mene nema..." - dugo sam tu i kao sportista i sa ulogama i u rukovodstvima u klubovima, savezima, kao delegat na Skuptšinama... Tačno znam ko šta misli i kuda će svaki korak da odvede, a uglavnom nas vodi u propadanje ovim pogrešnim činjenjem ili nečinjenjem ljudi na pozicijama.