Dana 07.09.2024. na Iriškom vencu, Fruška gora, održano je poslednje individualno državno prvenstvo u orijentiringu - na dugoj distanci.
Godinama kvalitet organizacije državnih prvenstava opada, a ove godine dostignut je vrhunac u vređanju inteligencije domaćih orijentiraca.
Umesto da državna prvenstva budu najkvalitetnija takmičenja u toku godine s obzirom da su pod direktnom ingerencijom i kontrolom nacionalnog Saveza i s obzirom da su najvažnija takmičenja za sve sportiste (a posebno za seniore/ke), kontrolna funkcija onoga ko treba da je vrši ne postoji.
Mislili smo biće bolje sa novim rukovodstvom i Upravnim odborom Saveza, ali s obzirom da ne mogu da se sastanu po mesec dana i održe sastanak oko nekih mnogo manje bitnih odluka, mesecima oko nekih drugih, a kamoli oko ovako važne procene, suočavamo se sa tim da smo prevareni, po ko zna koji put, i to od ljudi koji su među nama, koje viđamo na takmičenjima, gotovo redovno. Bitno da je broj rukovodioca/delegata obrnuto proporcionalan broju sportista-reprezentativaca na Prvenstvu jugoistočne Evrope (SEEOC) gde je ove godine jedva dve medalje više osvojeno nego što sam ja osvojio 2013. godine (4) na istom takmičenju. Priča se o nekim "avionima-kamionima" kao što je organizacija nekih međunarodnih takmičenja u budućnosti, a ono najosnovnije ne može da se iskontroliše i sprovede, hit. To samo govori da treba Dunav još puno vode da pronese da bi istinski sportisti činili u ovom sportu većinu i vodili ga napred. Do tad ovako sa ljubiteljima sporta i prirode.
Dakle, nastavili smo da tonemo, što, pored ostalog, pokazuje i ova trka - sve kraće staze, sve prostije staze i sve lošija karta na državnim prvenstvima na dugoj distanci. Jako žalosno.
Dan je generalno krenuo loše - ustao sam na vreme, malo doručkovao, taman koliko treba, i krenuo na bus do "Hitne" gde je trebalo da pređem u drugi prevoz do Fruške gore.
Buseva na Čukaričkoj padini nije bilo, a vreme je isticalo i vrlo brzo je postavljeno pitanje "kako stići na zadatu lokaciju", a taxi je bio logičan odgovor...
Dakle, zbog svoje nesposobnosti da osposobe kanalizacione sisteme, građani plaćaju taxi usluge. Gospodo političari, dugujete mi 1000 din za taxi i odštetu za pretrpljen stres pred državno prvenstvo.
Kako smo prešli "granicu" beogradskih opština i ušli na teritoriju AP "Vojvodina", osvanulo je sunce, a na Iriškom vencu kao da nije palo kap kiše. Vreme toplo i suvo.
Parkirali smo dalje od bulumente kako bih na miru mogao da se fokusiram na trku. Trčao sam solidno gde se to moglo, napravio 2 greške od po minut na mestima gde rastojanja na karti nisu dobra (3. i 8. KT), a da nisam smeo s obzirom da je staza bila prekratka za ovu disciplinu i preprosta, pa je svaka sekunda odlučivala o plasmanu, što govore i rezultati - nas trojica se nalazimo u okviru jednog minuta, a nas četvorica u okviru dva minuta.
U Pravilniku nacionalnog Saveza predviđena su pobednička vremena za ovu disciplinu od 95 do 100 minuta, a nas četvorica smo išli između 68 i 70 minuta. To jasno govori o tome kakvo je stanje u našem sportu - svako radi šta hoće i niko za to ne mari, bitno da je zabava dobra i da se ide na ekskurzije o trošku nacionalnog Saveza.
Elem, lep dan, lepa šuma, loša karta, ali ja sam svoj maksimum tog dana pružio i ovog puta je to bilo dovoljno za 3. mesto. Sledeći put će biti bolje, a važno je da se u kontinuitetu boravi na postolju i da, uprkos tome što ne trčim za reprezentaciju, moja vremena ne odstupaju od onih koji su predstavljali našu zemlju na međunarodnim takmičenjima. Šta bi bilo da se i ja pripremam za reprezentativne nastupe?! 😉
"Spomenik Sloboda se nalazi na Iriškom vencu, vrhu Fruške gore. Podignut je 1951. godine u čast palih boraca i predstavlja simbol Narodnooslobodilačke borbe naroda Vojvodine. Svečano je otvoren 7. jula 1951. godine na desetu godišnjicu Dana ustanka naroda Srbije. Autor spomenika je vajar Sreten Stojanović". Izvor: Wikipedija.
Otišao sam simbolično posle trke da pogledam ovaj spomenik, da se prisetim druženja sa tada novim klupskim drugarima na ovom mestu pre 18 godina i da se pomolim za organizatore ovoga sportskog skupa koji treba da bude sveto pismo za sve domaće orijentirce, kao i za rukovodstvo nacionalnog Saveza i poželeo da nas oslobode svog nerada, svojih kompleksa, sujete, zlonamerstva, frustracija, nestručnosti i neznjanja, kako ko.
Ukoliko organizatori pripreme dobru trku 29. septembra na Danu čistih planina na Ravnoj gori, nastupiću na ovoj trci. Ako procenim da to ne ide dobrim tokom, moja naredna trka biće vikend kasnije - Rtanj vertikal u sklopu poslednjeg kola nacionalne serije u planinskom trčanju iz programa Planinarskog saveza Srbije - 3.7 km sa 1250m uspona.
Ono što me svakako raduje je to da oporavak od 45.1 km duge "Suva trail" skyrunning trke nije trajao dugo i to da nije bilo komplikacija. Sledeća pozitivna stvar je da sam vezao ponovo niz solidnih treninga i mislim da to sve ide u dobrom pravcu za narednu sezonu. Videćemo šta nam naredni meseci donose, kakvo će biti vreme, kakvi će biti planovi, ciljevi, a samim tim i obim treninga. U svakom slučaju, pronašao sam novu iskru koja me gura da budem bolje fizički spreman i kojoj mogu da se posvetim paralelno sa ovim standardnim neizvesnostima oko orijentiring takmičenja. Druženje sa sportistima iz drugih sportova me svakim danom čini boljim i motivisanijim i samo potvrđuje moje stavove - kada treba reći "ne" i posvetiti se drugim projektima.
Нема коментара:
Постави коментар