Kao što sam i najavio, u periodu od 4. do 8 septembra održano je, meni, najbitnije takmičenje ove godine - reprezentativni nastup na prvenstvu jugoistočne Evrope u rumunskom gradu Rimniču Vlčea severno od Krajove.
Na programu su bile 3 pojedinačne trke: sprint, duga i srednja distanca, kao i jedna ekipna - štafete, na kojima sam nastupio sa svoja 2 klupska druga: Filipom Stevanovićem i Lukom Terzićem.
Za ovo takmičenje sam se spremao celo leto. Posle februarskog mediteranskog prvenstva (gde sam osvojio bronzanu medalju na sprint distanci) trenirao sam relativno redovno i to je trajalo do sredine maja kada sam napravio pauzu i oborio formu. Spremanje prijemnog za fakultet mi je bilo na prvom mestu, pa je razumljiva razlika u prolećnoj fizičkoj spremi u odnosu na ovu sad.
Godine i godine treniranja i skupljanja iskustva konačno je došlo do izražaja.
Počev od 10. jula nisam stajao sa treninzima. Imao sam hiljadu problema koji su uticali na moje raspoloženje, kao i na neke trke na Kopaoniku, ali sam bio uporan i prešao preko svega toga. Zacrtao sam sebi cilj koji sam radom, trudom i zalaganjem konačno ispunio.
Odličan kamp na Fruškoj Gori, kao i trke na Vojvodina OPEN-u su dosta uticali na ovako dobre rezultate u Rumuniji, ulili su mi samopouzdanje, vratili veru u sebe i sigurnost u praćenju karte.
Ne mogu a da ne pomenem svoje drugare Marka Rakića (koji na žalost, zbog mononukleoze, nije mogao da nastupi u Rumuniji, a bio je prvobitno na spisku), Filipa Stevanovića, Milicu Milošević i Luku Terzića koji su sve vreme bili uz mene, od perioda oko prijemnog kada je bilo najgore, preko Kopaonika i sve do sada, kada je konačno sve došlo na svoje mesto. Uvek su imali strpljenja da me saslušaju, daju savet ili uteše kad je bilo potrebno i ovom prilikom im se iz sveg srca zahvaljujem jer su oni deo ovog mog velikog uspeha.
U Rumuniju smo stigli u sredu 4. septembra, ostavili stvari u hotelu i otišli prvo na model za dugu i srednju distancu, a zatim na sprint trku koju smo koristili kao trening za prvi takmičarski dan.
Model za srednju i dugu sam išao lagano, izabrao sam varijantu sa što manje uspona, kako se ne bih mnogo umorio, kao i varijante na kojima mogu da držim pravac.
Kartu sprinta koji smo koristili kao trening nemam kod sebe. Iskren da budem, bio je zanimljiviji nego sprint koji je bio na prvom reprezentativnom nastupu, ali dobro. Njega sam takođe istrčao lagano uz par bržih promena na početku i pri kraju.
Prvi takmičarski dan je obeležio vrhunac moje orijentiring karijere. Na sprint distanci sam zauzeo prvo mesto i osvojio zlatnu medalju što je dosadašnji najbolji rezultat.
Nekoliko nedelja pre odlaska u Rumuniju sam pravio taktiku za sprint. Znao sam šta me očekuje, start na stadionu, prvi deo u parku, a zatim završnica u gradu. Svakog dana sam startovao poslednji u kategoriji, pa mi je na psihičkom nivou bilo malo lakše.
Plan je bio da uđem malo sporije u trku, a zatim da ubrzavam, ali kada sam uzeo kartu i pogledao prvih par kontrola, odlučio sam da ipak idem maksimalno od samog početka, jer mi se nije činilo teško. Bio sam u pravu, trka nije bila toliko tehnički teška, trebalo je u početku malo voditi računa, ali veći deo trke sveo na trčanje.
Dao sam svoj maksimum, utrčavajući u cilj osetio sam kočenje mišića od umora, a vreme drugoplasiranog koje je bilo 47 sekundi veće od mog dovoljno govori o brzini kojom sam išao.
Imao sam 2 sitne greške od po recimo 10 sekundi:
- Na drugoj kontroli nisam bio siguran da li je zid bio prelazan, pa sam kontrolu napao daljim putem.
- Na izlazu iz prolaza pred 19. kontrolu otišao sam na desne stepenice. Prvobitno sam krenuo na pogrešnu stranu, ka prolazu, a zatim sam zastao na sekundu i otišao na pravo mesto.
Izraz na licu Turskog takmičara govori više od reči o mojoj trci :)
Sledećeg dana je bila duga distanca. Razmera je bila 1: 15000 na kojoj ove godine ni jednom nisam trčao. Iskustvo je odradilo svoj deo posla, sve je bilo onako kako sam očekivao, a greške koje sam ranije pravio pokušao sam da iskontrolišem i svedem na minimum što je dovelo do još jedne medalje, ovog puta bronzane.
Tehnički nije bilo toliko teško, ali fizički itekako jeste. Ni dugačke deonice mi nisu predstavljale problem, ali umor od sprinta jeste malo. Na sprintu, koji je bio u popodnevnim časovima sam išao bukvalno do poslednjeg atoma snage. Nije bilo mnogo vremena za odmor, legao sam ranije ali sam u toku trke osećao posledice zlatne medalje, glavni pokazatelj je 8. kontrola gde imam minut više u odnosu na 4-5 takmičara, kao i svaka uzbrdica na kojoj sam se vukao. Prvu i jedinu veću grešku sam napravio na 11. kontroli i to u reonu kontrole. Prošao sam pored nje i spustio se niže. Tu sam izgubio 3 minuta vrteći se u reonu od oko 100m. Na kraju zauzeto 3. mesto sa samo 56 sekundi zaostatka za prvoplasiranim, a 23 sekunde za drugoplasiranim. Splitovi & Rezultati
Poslednjeg pojedinačnog dana bila je srednja distanca. Recimo da je to bila najlošije istrčana trka na ovom prvenstvu, ali vidi se da i drugi greše... Po povratku u hotel sa duge distance istuširao sam se i legao da spavam. Bilo je dosta vremena za odmor, opravak i kvalitetnu hranu.
Razmera je bila 1: 10 000. Krenuo sam mnogo brzo što je verovatno i prouzrokovalo grešku na drugoj kontroli kao i očigledno nepažnja. Bukvalno sam došao do kontrole, samo je bilo potrebno da okrenem glavu i da je vidim. Mislim da nikad neću prežaliti 5 minuta koje sam izgubio na glupost. Kada sam je konačno našao, skočio mi je adrenalin, a i bes jer sam znao da je teško nadoknaditi toliko vremena. Bez obzira na sve povećao sam tempo na najviši nivo, malte ne nisam grešio do kraja. Izvukao sam još jednom maksimum iz sebe što je dovelo do 2. mesta i srebrne medalje sa samo 1 sekundom zaostatka za prvoplasiranim. I tako, umesto da budem ubedljivo prvi, morao sam da se zadovoljim srebrom, što je naravno, takođe veliki uspeh. Splitovi & Rezultati
Uveče, posle proglašenja za srednju distancu usledila je priprema za oficijalnu žurku takmičenja. Dogovorili smo se oko oblačenja što se vidi na slici :) Opet, da nije bilo mog lap topa i pozitivne energije od strane srpske reprezentacije, žurka bi bila čist promašaj :) Stvarno smo se lepo proveli i malo opustili za štafete koje su nas očekivale dan kasnije.
Poslednjeg takmičarskog dana ekipna trka i uvek zanimljive štafete. Nastupili smo u sastavu: Filip Stevanović kao prva izmena, Luka Terzić kao druga i ja kao poslednja - treća. Znao sam da je teško takmičiti se sa Rumunima i Bugarima koji su imali dobre takmičare, približne snage i tehnike, ali sam isto tako verovao da možemo uzeti treće mesto što se kasnije i ispostavilo.
Filip i Luka su istrčali svoje, a na meni je bilo da pokušam da izvedem čudo. Posle druge izmene, za Rumunima i Bugarima smo zaostajali oko 15 minuta, za Turcima oko 10.5 a za Moldavcima oko 5-6 minuta. Znao sam šta me očekuje - nadoknađivanje vremena. Bio sam sasvim smiren i skoncentrisan.
Krenuo sam sigurno prve 2 kontrole, i probio led kako treba. Na trećoj sam imao malo problema u reonu kontrole, tu sam izgubio oko 1 minut. To me nije poremetilo, nastavio sam kako treba.
U tom prvom delu sam negde prestigao Moldavca. Na 6. pravim još oko 1 minut greške jer sam sišao više nego što treba. Tu već počinjem da dodajem gas jer sam znao da ove 2 greške mogu da koštaju i mene i ceo tim plasmana.
Dok sam trčao kroz koridor pored cilja rekli su mi da je Turčin oko 5 minuta ispred mene. Nastavio sam smireno, ali trenutak kada sam ga video 4 kontrole pre kraja ne mogu nikome da objasnim. Adrenalin mi je skočio do maksimuma, trčao sam svom snagom kako bih ga stigao. Bila je to dramatična završnica. Na 14. kontroli sam ga stigao, bili smo rame uz rame. Na 15. isto tako. Na livadi euforija, svi viču, skaču,... Na izlazu iz šume je bio jarak sa niskim rastinjem. U glavi mi je bilo samo da ne padnem, a baš to se desilo turskom takmičaru. Pre njega sam izašao na livadu, ali me je on stigao i gurnuo u žbun. Ni to me nije omelo, samo me je dodatno iznerviralo. Kada je hteo da overi poslednju distancu, verovatno od straha, promašio ju je, a ja sam uleteo overio je i istrčao finiš ispred njega.
Overio sam poslednju stanicu i samo pao. Svi su skočili na mene... Neopisiv osećaj sreće, imao sam osećaj kao da smo osvojili zlato, a ne bronzu.
Par minuta posle, tim turske je pisao žalbu, kako sam udario protivničkog takmičara i onesposobio ga da overi kontrolu. Naravno to je bila laž, dali smo izjave, svedoci su rekli svoje, a slike i snimci isto tako. Uglavnom, istina je izašla na videlo, presuda je pala na sprsku stranu, a malo je falilo da oni budu kažnjeni jer je utvrđeno da je samo on mene gurnuo u žbun.
Što se tiče pojedinačnog plasmana na štafetama, imao sam najbolje vreme što se može videti na splitovima & rezultatima :)
Kao reprezentacija smo zauzeli veliko treće mesto iza Bugara i Rumuna, a ispred Moldavaca, Turaka, Makedonaca, Crnogoraca i ostalih. Jedno veliko bravo za moje drugare!
Ovog vikenda ću napraviti pauzu što se orijentiringa tiče, preskočiću Zlatibor jer se selim za Beograd, a 23. startujem na fakultetu.
Trčaću u nedelju 5km na "nike we run"-u, dok me 21. i 22. septembra očekuje državno prvenstvo na dugoj distanci koje će se održati na novom terenu - predeo oko Rida na Vlasinskom jezeru.
