Proteklog vikenda održano je 11. izdanje Beograd OPEN-a u orijentiringu. Dva dana pravog orijentiringa sa dobro koncipiranim stazama i jednom novom sprint kartom u Beogradu - naselje Miljakovac.
Prvog dana - dobro poznate Babe. Siguran start kao i 85-90% trke. Međutim tih 10-15% nedostajalo je da bude idealno, što se može videti po splitovima. Ne računajući 11. kontrolnu tačku, na svim ostalim kontrolama praktično nisam izgubio ni 1 ceo minut u zbiru. Sitno odstupanje pred 7. KT jer je nisam odmah video i na 18. KT kratko stajanje da pokažem jednom omladincu gde se nalazi.
Na 11. KT - "mrak". Krećem sa 10. KT, skraćujem rutu za trećinu dolaskom do vrha na liniji između 2 KT, nastavljam dalje, usporio nizbrdo, "sve po PS-u", dolazim u reon kontrole i nema je. Stajem, idem napred, vraćam se nazad, gledam gore, gledam dole, tu sam, a kontrole nigde. Ako krenem niže, to je predaleko za mesto gde treba da bude kontrola, pri tom u tom pravcu su neke neravnine i rupice koje ne treba da se nalaze u reonu KT. Ništa mi nije jasno, tu sam a nema je. Motivacija pada, razočaranje je menja, već očekujem ostale takmičare da će me stići (s obzirom da sam startovao 1. u kategoriji).
Nemoćan, penjem se skroz do puta, pa do crnog kruga (provalije), idem peške nizbrdo - kontrole opet nema. Odlazim prenisko, gledam da nije tamo, spremajući se već da odustanem, gledam opet te neravnine koje ne treba tu da se nalaze, vraćam se ka zapadu i nalazim kontrolu posle 6 minuta viška. Tu nešto definitivno nije valjalo - sad šta - verovatno nikada neću utvrditi s obzirom da mi neće biti postavljena kontrola, pa verovatno nikad više neću ni biti na mestu gde se nalazila... U svakom slučaju, kao postavljač staze, izbegavao bih diskutabilna mesta za postavljanje kontrola...
Dalje nastavljam baš jako, iako već umoran psihički, da makar ublažim potencijalni poraz od konkurenata za koji sam bio ubeđen da će se desiti. Međutim, kako je vreme prolazilo i kako su se fino nizale kontrole kao do pre 11. KT, tako sam shvatao da me zapravo niko nije ni pretekao. Na kraju se žustrina posle pada isplatila. Iako sam delio prvo mesto sa još jednim takmičarom, ostao sam neporažen.
Dan drugi - sprint trka koja se bodovala za svetsku rang listu (WRE), a važnost trke pratile su i koncepcije staza i težina terena. Sve je bilo kao što jedno međunarodno takmičenje i treba da bude.
Rano ujutru, nekoliko sati pre trke, pala je kiša, koja je za ovakav tip terena predstavljala potencijalnu opasnost. Male tajne velikih majstora došle su do izražaja - butonke sa ekserima bile su pun pogodak. Siguran start, na 7. KT stižem i konkurente, tako da je pobeda bila na dohvat ruke. Bilo je potrebno samo održati stvari pod kontrolom, pogledati opis za 17. KT i privesti trku mirno kraju, što sam i uradio. U cilj je nas 6-7 ušlo u vrlo kratkom razmaku, pa je nekome ko je posmatrao verovatno bilo simpatično 😄
- Fotografije: SK AOK Košutnjak, Mirjana Milačić Bajić.
Нема коментара:
Постави коментар