U petak (19.10.) održano je prvenstvo Srbije u noćnom orijentiringu. Na nimalo naivnom terenu seniore je čekala staza od 7.3km sa oko 300m uspona, pa tako i mene.
Koncepcija staze za dnevnu trku bi bila lagana, po mrklom mraku nikako, ali je "mačije oko" - traka koja svetli u kontaktu sa svetlošču kojom su bili obavijeni stubići, dosta pomoglo. Stubići su se videli već sa oko 20m u pravcu kontrole.
Masovni start je dodatno uneo nervozu kod nekih, ali na žalost nije bilo više od oko 50 takmičara, te i start nije bio kao na primer trećeg dana Tare OPEN.
Meni masovni start nije uneo nervozu, odlučio sam prvi deo da idem za nijansu sporije, ali da precizno gledam kartu, brojeve kontrola, kao i na koju stranu treba da idem u leptiru. Pa tako, da bi imao neki svoj mir do prve kontrole biram varijantu putem, okolo. Imao sam dovoljno vremena da zapamtim varijante, kao i sve brojeve do kontrole broj 6.
Do 5. nisam grešio. Tu me je odvukla uvala levo, ali sam posle nekog vremena pogledao kompas, video da idem na pogrešnu stranu i ispravio se.
Dalje, na 9. skretanje za neki metar ranije, ali je usledila brza korekcija.
- Do 21. nije bilo problema. Sustigao sam sve takmičare, samo je Filip bio tu negde. Na toj kontroli sam izabrao varijantu putem do uvale sa desne strane i odatle krenuo da sečem. Bio sam na dobrom pravcu, ali me je on odvukao na kontrolu koja nije bila naša.
- Isti slučaj je bio na 24.
- Na 25. je on bio ispred mene, ali sam ga na sledećoj prestigao i držao odstojanje od oko 20 metara do samog kraja.
Ovako je izgledala dobitna kombinacija za ovu trku. Pobedio sam i postao po prvi put prvak Srbije u noćnom orijentiringu na klasičnoj distanci (ne računajući prošlogodišnje prvenstvo Srbije na noćnom skor orijentiringu gde sam takođe bio prvi u seniorima).
Iskren da budem, nisam očekivao vreme od 75 minuta, priželjkivao sam jedno od prva tri mesta, ali ne i vreme ispod 90 minuta, mislio sam da će biti dosta teže. Na kraju, zadovoljan sam postignutim rezultatom, ko ne bi bio.
Sledećeg dana (20.10.) još jedno prvenstvo i još jedan veliki uspeh. Dakle, štafetno prvensto Srbije.
Ovo je treća godina kako se Filip Stevanović, Luka Terzić i ja takmičimo u seniorima na ovom prvenstvu.
Prve godine (2010.) na Iriškom Vencu bili smo 7. Godinu dana kasnije, na Samanjcu 5. i napokon, ove godine smo uzeli medalju.
Posle 3 godine dominacije u juniorskim i kadetskim kategorijama (u štafetama), sledelo je 2 godine sticanja iskustva, a nakon toga medalja.
Za razliku od prethodnih godina, dogovorili smo se da ja idem prvu izmenu jer je do sada uvek Filip išao prvi - i na reprezentativnim nastupima kao i u klupskoj štafeti, Luka je išao drugi, a Filip, kao što rekoh treći.
Krenuo sam jako od početka. Plan je bio da napravim što veću razliku u odnosu na ostale štafete da bi Luka imao kakvu-takvu prednost. Iako sam bio umoran od prethodne večeri, nisam dozvoljavao sebi da pravim greške, usporavao sam u šumi, a putevima gazio koliko sam bio u mogućnosti. Birao sam sigurne varijante i gledao da što manje umaram mozak, videvši da je poslednji deo najkomplikovaniji.
Posle prvog leptira bio sam, čini mi se drugi, a posle drugog prvi, ali to nisam znao do samog kraja trke.
- Tek na 13. kontroli pravim prvu grešku, malo lošiji pravac, ali sam se ubrzo korigovao.
- Na sledećoj je je bio isti slučaj.
- Do kraja sigurno i menjam prvi par sekundi pre takmičara čija je ekipa kasnije zauzela prvo mesto.
Zadovoljan sam svojom trkom. Na kraju kad se pogledaju vremena po takmičarima imao sam drugo vreme sa, recimo, 2 min greške, što je sasvim ok.
Kao ekipa zauzeli smo 2. mesto, što je jedan veliki uspeh, kao što sam na početku rekao. Svi smo sasvim solidno odradili svoj posao po izmenama i to je donelo medalju.
Kako još uvek nemamo klupske dresove, uzeli smo majce "bijem ženu" ili ti "siledžijke" i tako napravili foru, da bi imali isti gornji deo :)
Нема коментара:
Постави коментар