Lični podaci:

Photo credits: @woc 2018.
Datum i mesto rođenja: 01.08.1994;
Smederevska Palanka, Srbija
Trenutne okupacije: Sportista, student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Klub: OK Paraćin (02.2019 - ), SK Rtanj & AK Partizan (11.2016 - 02.2019.), AOK Košutnjak Beograd (10.2015-11.2016.), SD Jasenica Smederevska Palanka (2006-10.2015)
Medalje za reprezentaciju: 2 zlatne (SEEOC-prvenstvo jugoistočne Evrope), 6 srebrnih (prvenstvo mediterana - MCO + SEEOC) i 5 bronzanih (MCO + SEEOC)

понедељак, 29. јун 2020.

PTT kup i period mart-jul 2020.

Prošlo je prilično vremena od poslednjeg posta do danas. Situacija sa korona virusom je skrkala o-sezonu kao i čitave privrede i ljudske živote u svetu. Međutim, što se mene lično tiče, gledajući samo sportski aspekt, ovaj predah mi je dobro došao. 

Od zvaničnog prelaska iz juniorske kategorije u kategoriju seniora (sada već davne) 2015. godine, samo nailazim na probleme koji se tiču od svakodnevnog sportsko-akademskog života, preko priprema za domaća takmičenja do, što je i najbitnije, priprema za velika reprezentativna takmičenja. Svaka trka, svaki rezultat, svaki duel sa konkurencijom bili su bitni, sve se merilo i jedva se čekao neki moj kiks kako bi pojedini to iskoristili za moju diskreditaciju. 

Ako dodam i lažna obećanja i izneverena očekivanja (iako sam bio spreman na takvu vrstu "izdaje" znajući ko su "igrači"), sve to mi je samo crpelo energiju. 

Ovako je 2020. godine došao jedan presek - gde nema reprezentativnih takmičenja, početak sezone je prolongiran tek za kraj juna, domaća takmičenja i državna prvenstava postoje, ali ono što su moji veći, glavni, lični ciljevi su tek u 2021. godini, pa sam se toliko relaksirao i toliko napunio baterije da je tih paklenih 5 godina lagano otišlo u zaborav. Spokojan sam i spreman psihički da se ponovo upustim u nove ciljeve, totalno rasterećen. Kao što sam se 2015. godine odmorio za sezone 2016-2017-2018; tako je i 2019. godina ali pre svega ovaj "korona-period" bio jedan novi "presek stanja".

Na sve ovo došla je nagrada za najboljeg seniora u 2019. godini kada sam sa nikad manje kilometara u nogama od 2011. godine osvojio Orijentiring ligu Srbije i državna prvenstva na sprintu i srednjoj distanci, a na dugoj bio za malo 2. - iako je na samom takmičenju bilo nepravilnosti koje se tiču nereambulisane karte u rangu ove sa Divčibara (gde je nešto moglo da utiče na orijentisanje takmičara i nije moralo, a sve je zavisilo s koje strane dolaziš i kako ti se zalomi - tzv. bingo), a takođe imao sam i solidna izdanja i na Evropskom univerzitetskom prvenstvu i na SEEOC-u, mada daleko od mog nivoa iz 2016-2017. i 2018. godine što zbog trovanja u Moldaviji, što zbog nedovoljne pripremljenosti za Češku (EUOC).
Što se tiče ove nagrade za najboljeg seniora u 2019. godini, ne mogu da grešim dušu, ponosan sam na nju, ali je od 2016. godine do danas ako ne 2 puta, onda sigurno jednom trebalo već da bude u mojim rukama i to u trenucima životne forme po svim aspektima - i u smislu fizičke pripreme i u smislu tehničko-taktičke pripreme i u smislu psihološke pripreme. No, dočekali smo i to da više nije bilo prostora za muljanje i kad-tad morala je da dođe u moje ruke. Moj moto je da je "život maratonska, odnosno trka na duge pruge, a ne sprint", tako da "samo" treba biti strpljiv, istrajan i uporan (mada u Srbiji i naizgled dovoljno lud) i sve zacrtano može da se ostvari.

Dva dana pred uvođenje vanrednog stanja, nesluteći šta nas čeka, "mala, ali odabrana" ekipa OK Paraćin, u sastavu: Strale (Strahinja Strelić), Mare (Marko Radovanović) i ja, otišli smo na Samanjac da odradimo jedan duži trening na karti kao pripremu za državno prvenstvo na dugim, kako bi imali materijal za analizu i tehničko-taktičku pripremu pred to takmičenje.




Međutim, usledilo je vanredno stanje, lockdown i moje povlačenje u Palanku kako bi bio roditeljima koji su stariji od 65 godina na raspolaganju i kako bih mogao da treniram i učim, a da me niko ne uznemirava i da ne budem zatvoren u stanu, te lakše psihički izašao iz kompletne situacije kada se ona okonča.

Na kraju, ishod vanrednog stanja u periodu mart-maj bio je ponovno rođenje mladog Lazića (a.k.a. mene) - najveći broj kilometara u nogama od maja 2018. godine pred svetsko prvenstvo u Letoniji, pripremljena karta za finalno crtanje u bloku 70, nekoliko spremljenih ispita i totalni odmor od svega. Doduše, malo se nakupilo tu posla oko ispitnog roka i organizacije prva 2 zvanična takmičenja pod okriljem Orijentiring saveza Beograda čiji sam generalni sekretar, pa 2 nedelje pred takmičenje na Novom Beogradu i Ceraku niti sam spavao niti sam trenirao, što se odrazilo kasnije i na takmičenje na Divčibarama, ali nećemo kukati, sve je to nešto čega sam otprilike bio svestan kada sam se uhvatio u koštac i angažovao oko rada u Savezu. 

Sledi nekoliko treninga na karti u periodu maj-jun:


















Najbolji u 2019. godini

Nakon kompletiranja prva 2 prvenstva Beograda koja su ujedno bila prva 2 zvanična takmičenja u orijentiringu ove sezone u Srbiji, ostalo je 2 nedelje da se koliko-toliko konsolidujem i pripremim za dvodnevno takmičenje na Divčibarama. Nakon trosatnog klackanja autobusom do Divčibara, pravo iz istog sam uskočio u startni boks nekoliko minuta pre 13h.

Prilično stabilna trka sa najviše 1 minut viška: 30 sekundi pred 5. kontrolnu tačku, i po 10 sekundi pred 13. i 17. KT.

P.S. 19. KT nije bila dobro postavljena.





Osim jednog kiksa koji je bio do mene i koji me je koštao plasmana, takođe prilično stabilna trka u delovima gde je karta bila kako treba. Do 1. KT sam išao malo laganije, radi sigurnog starta, a onda sam počeo da dodajem gas i da se trudim da izaberem varijante sa što manje penjanja, jer je uspona bilo prilično - prešao sam 8.97 km sa 320m uspona na izvornoj stazi od 7.2km sa 280m uspona.


Za razliku od prethodnog dana kada nisam imao probleme sa kartom, ovaj deo karte kao da nije pipnut što se reambulacije tiče. Nekoliko krupnih staza i raskrsnica nije bilo ucrtano, a jedna takva umalo da me košta, ne plasmana, nego uopšte završene trke: na putu sa 4. na 5. kontrolu nakon prolaska pored 2. KT, na krivini (što se vidi i po treku gde sam krenuo) put nastavlja grebenom. Sekunde su me delile od silaska u neko selo ispod Divčibara. 
Nakon brze konsolidacije nakon što sam video Strelu kako prolazi sa moje desne strane ka 2. kontroli, shvatio sam koja bi bila moja sudbina i vratio se na pravi put. Da li je to uticalo na sledeći pad koncentracije ili se on desio nezavisno nećemo saznati nikada. U svakom slučaju, nakon overavanja 5. KT krenuo sam ka 6. KT i, koliko mi se učinilo u tom trenutku, trčao jednu prilično dugu razdaljinu da bih se zatim spustio u potok. Taj prelazak "prilično duge razdaljine" zapravo je bio silazak do 1. raskršća potoka ispod 9. KT. Da se ogradim, to nije bilo "zapostavljanje kompasa" i kretanje napamet ka potoku, nego sam se ja verovatno toliko sporo kretao izohipsom (a činilo mi se da sam isprašio tipa bar 300-400m) da je to neverovatno, misli su mi verovatno odlutale u nepoznatom pravcu, da sam ja u jednom trenutku stao, pogledao ka drugoj strani potoka, ugledao strm greben koji je nalik onom kod moje 6. KT na koju sam krenuo, i tek onda krenuo da silazim ka potoku, ka tom grebenu i "ka kontroli" br. 6. Kada sam video da na tom mestu nema kontrole, uvideo sam ogroman kiks i brzo nastavio ispravnim putem. Na žalost, za sve ovo vreme mog "odsustva" iscurelo je preko 3 minuta što na ovako strmoj i kratkoj stazi za malo nisam mogao da nadoknadim.

Na toj kontroli moj zaostatak za tada prvoplasiranim (a i na kraju ove trke na dugoj distanci) bio je 3 minuta i 45 sekundi. Razlika se praktično od tog trenutka 95% vremena samo topila da bi se na kraju istopila do 3 sekunde. Osim kratkog stajanja pred 11. KT zaista impresivan niz od 11 KT bez grešaka. Na žalost nedovoljno za 100 bodova na 1. trci Orijentiring lige Srbije, ali sasvim dovoljno za pobedu u ukupnom plasmanu, zbirom rezultata sa obe trke, čime je štiklirano 1. zvanično takmičenje ove sezone kao uspešno (sa nezvaničnim u Paraćinu 2/2).


Za 3 nedelje nas očekuje prvo zvanično državno prvenstvo i prvo zvanično prvenstvo u knockout sprintu zajedno sa trkom za svetsku rang listu (WRE) ukoliko se situacija sa virusom COVID-19 ne pogorša. Vraćam se polako u ritam, pa se nadam da ću biti dovoljno "fit" i za to takmičenje.

уторак, 25. фебруар 2020.

Intro za sezonu 2020.

Proteklog vikenda, tačnije u nedelju 23. februara, u dogovoru sa svojim klubom, OK Paraćin, i klupskim drugarima, realizovali smo dugo planirane treninge na području grada Paraćina i njegove okoline.

Za 10:00 časova bila je planirana trening-trka, dok smo, da bi maksimalno iskoristili odlazak i lepo vreme, pripremili još 2 treninga sa kartom - jedan sprint u centru, pre ove trening-trke, i jedan brzi middle u popodnevnim časovima.

Već u 09:00 časova Strahinja i ja smo se zagrevali za sprint po centru Paraćina, dok smo oko 11:00 časova započeli "jurnjavu" po vinogradima, voćnjacima i tehničkim delovima čuvene "Strane". Nakon pauze za ručak, poslednji trening smo odradili u 15:00 časova, da bi se u Beograd vratili već oko 17:30.


Sjajno ispunjen dan sa kvalitetnim treninzima i još kvalitetnijim društvom. Interesantno je i to da sam, iako nije bilo ikakvog rezultatskog značaja, zabeležio svoju prvu pobedu u 2020. godini na ovoj trening-trci. 😁



Kartu sa poslednjeg treninga ne mogu publikovati, ali evo makar informacije da sam stazu od 3.6km vazdušnom linijom (4.05km realno i 170m uspona) išao okruglo 29:00 minuta. Nebitna informacija o samim parametrima mog trčanja, ali bitna u smislu trčljivosti terena - brzo je.

U narednih mesec dana čekaju me nešto intenzivniji treninzi za početak sezone, ali će pre svega trening-šema biti usmerena ka pripremama za mediteransko prvenstvo koje će se održati u francuskoj sredinom aprila. To će biti prvi mini ciklus zaključno sa državnim prvenstvom na dugim krajem aprila, dok ću se momentalno nakon toga preusmeriti na nešto brže treninge, kako za prvenstvo Srbije na sprint distanci i sprint štafetama, tako i za svetsko prvenstvo u danskoj gde će se trčati samo sprint orijentiring, a kasnije svakako i za Evropske univerzitetske igre koje će se održati u Beogradu, na domaćem terenu. 

Kad smo već kod ovih igara, interesantno je pomenuti da nacionalni savez nije ništa uradio povodom priprema svojih takmičara za ovo veliko i važno takmičenje na domaćem terenu. Više od godinu i po dana unazad se zna za ovo takmičenje, znalo se praktično i koji će domaći takmičari trčati za nacionalni tim, odnosno Univerzitete i fakultete članice i opet ništa nije urađeno povodom toga. Ako stavimo sve prethodno po strani, izgleda da nije bilo dovoljno ni to da po svim parametrima najbolji takmičar u sezoni 2019. (da zanemarimo sve ranije sezone i godine u nacionalnom timu) nastupa na ovom velikom takmičenju da se bilo ko od čelnih ljudi u nacionalnom Savezu ne zainteresuje za uslove u kojima se taj isti, najbolji takmičar, sprema za ovaj najveći orijentiring događaj u poslednjih 11 godina u Srbiji, a kamoli da obezbedi potrebno makar u poslednjih 6 meseci priprema.
Sve ovo dovoljno govori o onome što čeka svakog mladog takmičara nakon poslednje istrčane trke u kategoriji do 20 godina i da nema razlike da li se određeno takmičenje održava u inostranstvu ili je naša zemlja domaćin i to je jedna velika sramota, a pričamo o nekom razvoju sporta, nekim ciframa za organizaciju, opremi i slično. Kome? Za koga? Čemu?

Ove godine punim 26. godinu i završavam svoj staž u univerzitetskom timu oproštajnom trkom na domaćem terenu. Prošlogodišnji prelazak u OK Paraćin mi je ovo omogućio jer da nije bilo toga, gotovo sigurno ne bih učestvovao na "Univerzijadi". Kako je ovo minimum uslova koji su potrebni takmičaru sa iole višim ciljevima, zahvalan sam klubu na svemu što mi je pružio i omogućio, ali ću nakon Univerzitetskih igara razmisliti o daljim koracima u reprezentaciji i ozbiljnijim ciljevima, pre svega zbog načina ponašanja nacionalnog saveza prema seniorima. Jednostavno, bez adekvatnih uslova, apsolutno je besmisleno takmičiti se protiv bilo koga iz tradicionalno jakih reprezentacija, ali što je još važnije i onih koje su do skoro bile slabe, tj. u odnosu na koje smo bili bolji ili "egal".

Već duže vreme uživam u treniranju i angažmanu u sportu, sa sigurnošću donoseći odluke i sa ispravnim načinom razmišljanja, a nakon nekih raščišćenih stvari sa "prošlošću". Tako će sigurno ostati i u budućnosti, ali ćemo videti sa kakvim takmičarskim ciljevima.


Što bi rekla Ana Nikolić u svojoj novoj pesmi: "Bitno da je nekad bilo lepo".


P.S. ispred Orijentiring saveza Beograda sa timom OSB-a od 15-17.02. organizovao sam Beogradski sprint kamp (2. put sa mnom u organizaciji, a inače 5. put po redu). Učestvovalo je preko 120 takmičara iz Srbije, Bugarske, Slovenije i Italije. Kažu ljudi da je bilo lepo, a ja im verujem. Hvala im na učešću, kao i svima koji su pomogli u realizaciji. U prilogu primeri nekoliko staza koje sam ja koncipirao.

P.S+. 4 ažurirane karte za kamp s moje strane - mislim da je sasvim pristojan doprinos.


понедељак, 11. новембар 2019.

Boroka kupa 2019 autumn (09-10.11.)


Proteklog vikenda održano je tradicionalno takmičenje Boroka Kupa - Juniper open - autumn, na jugu mađarske, u predelu između sela Bocsa i Kaskantyu, koje je ujedno bilo i poslednje ove sezone. Od ovog takmičenja, naš klub, OK Paraćin, bogatiji je za još jednog člana u seniorskoj konkurenciji - Strahinju Strelića.

Kao uvod, pre polaska, mladi Strelkan i ja napravili smo jedan sprint trening kod mene u komšiluku. Nije što sam je ja koncipirao, ali stvarno dobra staza hahahahah.









Na ovoj karti sam trčao 2012. godine tako da sam znao šta me čeka, ali je prošlo puno godina tako da nekih ključnih tačaka u žuto-zelenom na samom terenu nisam do kraja mogao da se setim, što me je koštalo nekog izgubljenog vremena. 
Prvog dana staza je bila dužine 9 km vazdušnom linijom sa 25 kontrolnih tačaka i sastojala se od 2 karte. U prvom delu izgubio sam 6 minuta. Od toga 1 minut na 5 metara od 8. kontrole, gde sam stajao u mestu, znajući da sam na pravom mestu, ali je ona jednostavno bila zavučena u sam žbun iako je opis kontrole sedlo (između dva vrha). 
Grešku od 5 minuta pravim na putu do 13. kontrole. Nakon praktično 11 tehničkih deonica od 12 kontrola konačno je bilo prostora da se malo doda gas, međutim po izlasku sa kontrole i penjanju na sledeće brdo (zapravo brdašce jer je ekvidistanca 2m i sve je blago talasasto) dodajem gas - u pogrešnom pravcu. Posle jedno 100m uviđam da je pravac pogrešan, zavijam u desno, ali gubim osećaj, pravim paralelnu grešku i od trenutka crvenog dela na treku pokušavam da se relociram što je brže moguće. Posle određenog vremena uviđam gde sam i vraćam se ka kontroli, ali je sve to trajalo predugo. 
U drugom krugu pravim jednu grešku od 1.5 min na 16. KT. Nisam uspeo lepo da ispratim pravac u gustoj šumi, te sam izašao tačno na ivicu bele, levo od kontrole. Odatle je makar bilo lako stići do kontrole, ali vreme teče...
Do kraja nije bilo problema osim što se iscepah sav oko 22. KT, gde je dosta gušće nego što je prikazano na karti. Tu sam izgubio nekih 30-40 sekundi u provlačenju, a slična situacija je bila i drugog dana na praktično istom mestu (oko 5. KT).
Sve u svemu izgubljenih oko 8 minuta, zauzeto 14. mesto od 30 takmičara i pređenih 12.4km.


Drugog dana staza je bila dužine 12.3 km vazdušnom linijom sa 32 kontrolne tačke. Prvu grešku pravim na 7. KT gde gubim 1 min u reonu kontrole. Cilj mi je bio da se od puta odbijem pod pravim uglom do kontrole. međutim, problem je nastao jer sam mislio da treba da ispratim vrh do kontrole, a to je zapravo bila mini vrtača (u trku nisam lepo video). Sledeću grešku pravim na 11. KT od 3 minuta. Jako je nezgodan taj tu deo, jer se konstantno ide u cik-cak. Nisam uspeo sve lepo da ispratim, pa sam imao malo problema. 

Sledeće nenadoknadivo vreme od 1.5 min gubim pred 13. KT gde sam morao da idem do toaleta (crvena tačka pored KT) jer je padala kiša i duvao vetar, oprema je bila natopljena, pa mi je zbog toga reagovao stomak, ali mi je nakon toga bilo mnogo lakše nego da sam se mučio i trpeo do kraja trke...
Na polasku sa 15. ka 16. KT cilj mi je bio da se probijem što pre do puta i idem okolo njime do kontrole. Međutim, tu je toliki haos, da umesto levo, ispadoh pravo na put... Tu sam izgubio još 1.5 min u probijanju i "ispada" da je bolje da sam do kontrole išao uz liniju nego okolo, ali ko je mogao da pretpostavi, namera je bila najbolja... 
Još jedan "slučaj guste šume" ošamario me je na 19. KT gde sam izgubio 3 min. Lepo sam optrčao okolo upravo jer sam video kakvo je stanje sa gustinom šume, usporio pri odvajanju sa puta i ulasku prvo u prohodnu, pa u teže(ne)prohodnu šumu, međutim verovatno sam prošao malo pored kontrole, nisam je video i kiks.
Posledjni "ringišpil" bio je na 26. KT gde sam izgubio još 2.5 min. Idem pravo sa 25. do ivice zelenog, izlazim na put, putem do "žutog" sa desne strane, tu usporavam i idem pravo ka mestu gde bi trebalo da bude kontrola. Ne vidim je i odmah kreće šetnja u krug. Posle nekog vremena nailazi Cane, pronalazi je i zove me...

Sve u svemu izgubljenih oko 12 minuta, zauzeto 12. mesto od 28 takmičara i pređenih 15.8 km, dok sam u ukupnom plasmanu bio 11.


Neki objektivni zaključak je da nije bilo toliko loše. Od 2 dana trka, osim kiksa na 13. KT prvog dana, nemam šta više sebi da zamerim jer su ove ostale situacije više stvar sreće na koju ne možete uticati i utreniranosti na ovom terenu nego sad nekog "neznanja". Hvala klubu što nam je omogućio da učestvujemo na ovom takmičenju, a mi, takmičari, nastavljamo sa svojim pripremama za narednu sezonu.