U periodu od 3. do 9. jula 2021. godine, na severu češke, okolina gradića Doksy i grada Libereca, održano je svetsko seniorsko prvenstvo u orijentiringu. Moje drugo po redu.
Iako sam imao na umu da "uzduž i popreko" pretresem situaciju oko reprezentacije i Saveza, nemam energije da se time bavim previše, u toku teksta osvrnuću se na određene krupne stvari, a ovde ću citirati samo jedan od mejlova koje sam slao na adresu OSS-a, a na koji nisam dobio nikakav odgovor osim da je tekst prosleđen Upravnom odboru. Jako je interesantno i to što je pre toga organizovana "kriminalna" Skupština OSS-a bez ikakve mogućnosti za polemiku i pored toga što smo kroz iskustvo korone dobili mogućnost online sastanaka preko aplikacije "zoom", "google meet", itd.
Tekst mejla prenosim u celosti:
"Poštovani,
Obraćam Vam se povodom sednice Upravnog odbora koja je u planu da se održi uskoro.
S obzirom da nismo imali prilike da govorimo na sednici Skupštine, iskoristio bih ovaj mejl da prokomentarišem neke stvari i da se ova tema nađe na sednici UO OSS.
Svima je jasno da je pandemija i da je neizvesnost oko svih trka i takmičenja visoka, a poslednja odlaganja/otkazivanja mediteranskog i školskog prvenstva, EUG su potvrda te neizvesnosti.
Bez obzira na to, život mora da ide dalje, a tako i reprezentacija Srbije u orijentiringu ne sme da bude mrtvo slovo na papiru.
Pitanje za Upravni odbor OSS-a i stručni štab reprezentacije glasi:
Da li ćemo doveka imati neizvesnost bez obzira da li u svetu postoji pandemija ili ne?
Upravo brišem neke stare mejlove iz prijemnog sandučeta na gmail-u i jedan od njih je mejl Milana Kovačevića od 20. februara 2012. godine, citiram:
"Dragi orijentirci,
Koliko se dobro sećamo u zvaničnom obaveštenju novi selektor orijentiring reprezentacije izložio je plan aktivnosti vezanih za izbor i rad nacionalnog tima. U tom planu pored ostalog stavljeno je testiranje reprezentativaca po određenom rasporedu u periodu od 15. do 21. februara. Pošto sutra ističe rok za ovu aktivnost a nikakavo zvanično obaveštenje nije dato, bilo bi dobro obrazložiti zašto ova aktivnost nije realizovana i da li će biti preplanirana za neki naredni period. Takođe, za naredni vikend od 24. do 26. februara planiran je prvi vikend kamp reprezentativaca za šta nema još uvek nikakvog zvaničnog obaveštenja. Molio bih bilo koga iz orijentiring saveza da pošalje nekakvu informaciju vezanu za ova pitanja kako ne bi gore navedeno obaveštenje bilo shvaćeno kao neozbiljna priča bez realizacije.
Unapred se zahvaljujem i izvinjavam što sam kao kandidat za reprezentativni dres komentarisao ovo pitanje jer je to posao nekog drugog. Sve u cilju pravilne i poštene selekcije i što boljih priprema za predstojeće izazove.
Milan Kovačević"
Za razliku od njegovog pitanja i te situacije, mi trenutno nemamo nikakvo obaveštenje, nikakav godišnji plan aktivnosti, nikakve kriterijume, jedno veliko NIŠTA, tako da se ne zna šta je gore, da li tada kada su postojali planovi ali su se ljudi pravili mrtvi povodom njihove realizacije ili sada kada se ne zna ništa.
Ako mislite da se na taj način selektira tim, brine o reprezentaciji, utiče na takmičare da planiraju reprezentativne aktivnosti, utiče na takmičare da uopšte imaju želju za ozbiljnijim ambicijama u našem sportu, onda neka ostane ovo "veliko ništa".
A ako ipak mislite da je to pogrešno, onda utičite na sebe međusobno, kao i na ljude u stručnom štabu kojima bi bolje bilo da svoje međusobne nesporazume reše, da nastave da rade u interesu budućih reprezentativnih nastupa i rezultata, da postave kriterijume, da objave planove okupljanja reprezentacije, i slično ili ako ne mogu da sarađuju - neka daju svi ostavke momentalno i neka se izvrši reizbor stručnog štaba uz obavezu da se ispune kriterijumi koji nisu samo trenerska licenca - odnosno kriterijumi "a la farsa".
Pandemija će proći, situacija će se pre ili kasnije normalizovati, a mi ćemo ostati zakopani u nezainteresovanosti za pitanje reprezentacije.
Ima mnogo pozitivnih stvari koje se trenutno dešavaju u našoj zemilji po pitanju orijentiringa, bez obzira na mogućnost otkazivanja takmičenja. Karte su nacrtane, određena oprema je kupljena i to će svima nama ostati na korišćenje. Svaka čast ljudima u Savezu, zaista skidam kapu.
Takođe, i kao generalni sekretar OSB-a zaista nemam nikakve probleme u saradnji sa bilo kime.
Međutim, ne znam da li ste svesni, i to je sve džabe ako mi iz našeg "sistema" ne "štancamo" takmičare i rezultate.
Ako se ipak ide na to da je nama samo bitno da se što više ljudi i dece bavi orijentiringom, onda lepo kažite i to i budite fer prema ljudima koji treniraju, koji žele da imaju reprezentativne nastupe i da ostvaruju rezultate na reprezentativnim nastupima.
Mislim da je velika sramota da se ovo pitanje uopšte postavlja, ali ne znam da li su članovi UO i rukovodstva Saveza uopšte svesni koliko je ovo osetljivo pitanje, a sve ukazuje na to da se reprezentativne aktivnosti realizuju AD HOC bez ikakvog dugoročnog plana.
Kamp u okolini Despotovca je bio za svaku pohvalu, nešto manje za kamp na Fruškoj gori, ali i to je bilo vrlo, vrlo dobro, međutim, ako se reprezentativne aktivnosti svode na 2 kampa i 4 takmičenja godišnje, mislim da svi koji "vode računa" o reprezentaciji duboko greše u percepciji tog pitanja.
Komunikacija - 0.
Kratkoročni planovi - 0.
Dugoročni planovi - 0.
Kriterijumi za izbor reprezentativaca - 0.
Kriterijumi za izbor reprezentativaca za učešće na reprezentativnom takmičenju - 0.
I što bi rekao Milan Kovačević - unapred se zahvaljujem i izvinjavam što sam kao kandidat za reprezentativni dres komentarisao ovo pitanje jer je to posao nekog drugog. Sve u cilju pravilne i poštene selekcije i što boljih priprema za predstojeće izazove.
Srdačan pozdrav,
26.03.2021."
Nakon ovoga sledi 2 meseca ćutanja, da bi epilog bio ostavka selektora 18 dana pred odlazak na svetsko prvenstvo, 17 dana pred polazak OSS izdvaja "velikodušno" sredstva za prevoz i 1 pansion sa spavanjem u ledari zvanoj PSD Kopaonik gde 5 mladih takmičara sede u jaknama u planinarskom domu, a spavaju pokrivajući se sa 2 ćebeta i jorganom (pitam se da li bi tako nešto obezbedili svojoj deci), da bi vrhunac bilo otkazivanje 4 dana pred polazak na svetsko prvenstvo takmičarke SK AOK Košutnjak uz direktnu štetu Savezu od minimum 250 eura za avionsku kartu i smeštaj u hotelu u Pragu, a indirektno preko 1000 eura zbog propuštene prilike da Savez umesto nje pošalje neku drugu devojku. Par ekselans bahanalije na svakom koraku. Od toga da se osim mog odlaska na WOC koji je bio zagaratovan ništa drugo u vezi reprezentacije ne zna, preko ostavke selektora u jeku reprezentativnih aktivnosti i priprema za isto, preko kašnjenja u organizaciji priprema za svetsko prvenstvo, do toga da niko ne snosi posledice za otkazivanja u poslednji trenutak i rasipanje u nepovrat na stotine eura.
Ne tako davno, završilo se moje 1. svetsko prvenstvo o kome možete čitati na ovom linku: http://savalazic.blogspot.com/2018/08/woc-2018-latvia-ispunjenje-ciljeva-i.html
Nakon toga trebalo je da se povučem iz reprezentacije, ali sam ipak popustio dajući još jednu šansu ne sebi, nego fb komentatorima i fb stručnjacima da urade nešto, da vidim da li će se nešto promeniti. I - ishod je isti, da ne kažem gori.
Kako je to bilo očekivano, s obzirom da godinama gledam šta ti ljudi rade i kako se ponašaju, tako je od početka moj odnos bio drugačiji nego ranije.
Od druge polovine 2016. godine do oktobra 2018. godine živeo sam najlepši sportski deo života. Sa Blažom i ekipom trenirao sam kao nikad u životu, trčao razne trke, ostvario sve svoje inicijalne sportske ciljeve i uživao u svemu tome iako sam mesečno imao od 350 do 450 km u nogama, što su ogromni napori. Osim toga, svoju ušteđevinu sam trošio i na trke i na kampove, recimo 2 nedelje na Kopaoniku u sklopu priprema totalno sam samostalno isfinansirao i nije mi bilo žao.
Međutim, nakon nagovaranja da pređem u OK Paraćin i da ponovo trčim na svetskom prvenstvu, obećao sam sebi da to više neću da radim - i nisam. Koliko para, toliko muzike. I to ne iz nekog inata niti bilo čega sličnog, već jer je to minimum minimuma koji neki sportista treba da ima - pokrivene troškove prevoza, startnine, opremu, a da ne pričamo o nekoj hranarini.
Koliko je davano, toliko sam vraćao osvajajući državna prvenstva i uprkos nekim principima - odlukom da ipak nastupim na svetskom prvenstvu. Svima koji su pratili medije u Paraćinu i Palanci jasno je koliki je odjek bio.
Nakon ovoga u češkoj, isti princip će da važi i za Orijentiring savez Srbije. Ukoliko budu želeli da vide da Sava Lazić ponovo trči svetsko prvenstvo - moraće da potpišu da će da obezbede minimum minimuma, a to je - 2 para patika (jedne za šumu, jedne za beton), teretana - minimum 7 meseci plaćenih mesečnih termina pred svetsko prvenstvo i minimum 3 nedelje kampova (od čega 2 nedelje vezano i 1 nedelja odvojeno).
Za sve ostale nastupe za reprezentaciju odlučivaće moja dobra volja i slobodno vreme.
I opet sve to ne iz nekog inata niti bilo čega sličnog, već zato što je to sasvim normalno i zato što treba jednom za svagda da se stane bahanalijama u sportu koje prave pojedinci ili pojedinci organizovani u grupe i klanove.
Iz 2 odlaska za koje je klub platio prevoz i na čemu sam zahvalan pre svega predsedniku Dejanu bez koga ovo ne bi bilo moguće, odradio sam ova 3 treninga na terenima u okolini Paraćina mesec i dva pre svetskog prvenstva. On je jedan od retkih ljudi koji je dao svoj maksimum da se sredstva koje orijentiring kao sport dobija usmere na trening samog takmičara - u ovom slučaju sredstva koja klub dobija od grada Paraćina.
Slede još 2 treninga odrađena na Kopaoniku. Fali mi jedan sprint trening odrađen u Paraćinu, njega ću ubaciti naknadno kada budem pronašao trek sa kartom.
Osim toga, u roku od jedno 2 godine, toliko sam nacrtao i ažurirao sprint karata, odradio koncepcija staza i priprema ta štampu, da mi je sprinta bilo preko glave. Ništa ne bi bilo tako izazovno da istrčim, a da već nešto izazovnije nisam i sam napravio za druge takmičare.
Time mogu da napravim i uvod za ovo svetsko prvenstvo u češkoj koje je startovalo kvalifikacijama u sprintu.
Pre sprint trke odradili smo model, kao i nekoliko treninga u šumi na svim relevantnim terenima za sve 3 individualne trke. Skoro svi treninzi su u prilogu, a ono što nedostaje ubaciću naknadno.
Atmosfera je od prvog dana bila odlična. Iako smo bili smešteni odvojeno od ostalih reprezentacija, u našoj oazi imali smo sve što nam je bilo potrebno. Doručak smo pripremali sami u smeštaju, dok smo ručak i večeru imali regularno sa ostalim reprezentacijama u hotelu gde je bio "event centar", 10 minuta vožnje kombijem.
Malo je bilo naporno putovati na trening na relevantnom terenu za srednju distancu koji je, kao i samo takmičenje kvalifikacija i finala, bilo udaljeno 1.5h od event centra. Verovatno da su Česi to smislili tako da što više otežaju takmičarima - u smislu raznovrsnijih terena i totalno drugačije taktike za trke.
Ono za šta ponovo sebi skidam kapu, to je dobra psihološka priprema i skautiranje terena. Kupovina lupe je bila pun pogodak, pa tako iako sam je kupio pre svega za dugu distancu (koju gotovo sigurno bez nje ne bi mogao da završim), koristio sam je i za obe srednje, pa čak i za sprint gde je na 2 mesta karta bila prekinuta zbog loše štampe.
Iako sam generalno za WOC 2018 u Letoniji bio bar za 20% spremniji, iskustvo je delom nadoknadilo nedostatke u tom smislu.
Na sprintu, očekivano, nisam uspeo da se plasiram u finale, ali sam samu trku završio praktično bez grešaka. Na 2 deonice možda sam mogao da uštedim u boljoj varijanti 20-30m, ali to ne bi moglo mnogo da promeni. U odnosu na Letoniju kada sam imao zaostatak od oko 2.5 minuta, sada je bio za minut više - 3.5 minuta, međutim, tada je pobednik grupe išao oko 11:30 i staza je bila prosta, dok je sada pobednik grupe išao oko 13 minuta i staza je bila prilično komplikovana.
Pripremajući se za trku, znao sam da ukoliko sam start bude gde i karantin (u školi u kojoj smo morali da budemo prilično pre svog starta), da će prvi deo staze biti gde je i bio. Međutim očekivao sam ne više od 5 kontrola u tom delu, a bilo ih je 9 na malom prostoru. To dovoljno govori o trudu onoga ko je koncipirao staze da oteža takmičarima.
Sve u svemu, sprint je bio fin, dostojan svetskog prvenstva i lepo je da se organizuju takve trke, a ne "gola" atletika kao u Letoniji.
Nakon sprinta, ko nije trčao sprint štafete, imao je 2 dana odmora do dana kada su se trčale kvalifikacije za srednju distancu i finale srednjih. Iskoristio sam ih za još 2 laganija treninga. Jedan je bio na model karti, koja se praktično naslanjala na teren za srednju distancu, a drugi lagani trening uz par ubrzanja, vežbica i istezanja.
Kvalifikacije za sredje odradio sam skoro pa maestralno. Izgubio sam ukupno 1.5 minut i to praktično samo u reonu kontrola: 40 sekundi na 2. KT (došao pravo do kamena gde je kontrola, ali je ona sama bila zabijena bukvalno u žbun, otišao do livadice da proverim da li je to to, vratio se opet na isto mesto, pomerio se 3 metra unapred i našao je...), 30 sek. na 5. KT (za koju sam bio ubeđen da nije moja, krenuo da je pretrčavam, video fotografe i kamermana, pretpostavio da je to video/radio/zajednička kontrola, vratio se gore do nje i nastavio dalje, ka 6. KT) i 20 sek. na 14. KT (tu je bilo malo više od 2 vrha nacrtana na karti, pa sam obišao sva 4 dok nisam našao onaj sa kontrolom).
Generalno, kvalifikaciona trka je bila dosta naporna fizički. Nije ni staza bila prosta, ali 290m uspona koliko sam ja izbrojao se baš osetilo. Pretrčao sam na samoj stazi 4.4 km.
Finalna trka je bila jedna vrlo lepa foteljaška zamisao organizatora. Zapravo, kroz pripremu za tv prenos, sve video materijale i sl. možemo da vidimo da su se oni prilično bavili terenom, ali nisam siguran koliko je takmičara istrčalo celu stazu sa postavljenim kontrolnim tačkama, koridorom, itd. I za kvalifikacionu trku bilo je promašeno pobedničko vreme - nekih 4-5 minuta, međutim za kvalifikacije bi neko mogao da kaže da najbolji takmičari nisu davali svoj maksimum. Međutim, niko me ne može ubediti da je promašaj pobedničkog vremena za 4+ minuta u finalu nešto "normalno".
Meni je to finale jako teško palo iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, nisam se spremao za njega. Za mogućnost da mogu da se plasiram saznao sam čitajući Bilten broj 4. pred sprint distancu, a ni na sam dan trke nije bilo sigurno da ću se plasirati, jer ono što pojedini tumače po fb komentarima nije bilo tako kako su oni shvatili. Osim toga što treba da budete najbolje plasirani takmičar svoje reprezentacije ako se niko od takmičara iz vašeg tima nije plasirao u finale, potrebno je da budete u 15 ljudi od 45 regularno plasiranih (po prvih 15 iz 3 grupe) do 60. slobodnog mesta za finale, pri tom i da vas pobednik vaše grupe ne pobedi za duplo. Recimo Mario iz Makedonije i Gerardo iz Argentine nisu se plasirali iako su bili jedini predstavnici svojih zemalja, zato što su ih pobednici grupa pobedili za duplo vreme.
Druga stvar, ako su kvalifikacije bile teške, sa puno uspona, finale je onda bilo hardcore. U opisima piše 320m uspona, a bilo je skoro 400m. Osim toga, u reonu kontrola imao sam manje sreće nego u kvalifikacijama, pa sam tako na 2. KT izgubio 1.5 min ispred same kontrole vrteći na 12m od nje; na 11. KT izgubio sam još 2 minuta iz identičnog razloga kao na prethodno pomenutoj, još 1 minut na 17. KT i još 2 minuta na 22. KT - sve iz istih razloga.
Međutim, ono što će me odvojiti od najboljeg rezultata na srednjoj distanci srpskog seniora ikada (zauzeo bih 54. mesto) je preskakanje 15. kontrolne tačke.
Bilo mi je jako teško da svarim da nemam plasman posle 70 minuta konstantne borbe sa kršem od podloge za trčanje, usponom i tehničkom težinom staze. Prvo nisam mogao da verujem da se tako nešto desilo, čak ni posle provere rezervnog čipa. Međutim, kada sam došao u smeštaj, počeo sam da vraćam film i tačno mogu da opišem situaciju koja se dogodila pred 15. KT: nakon jakon uspona, izlaska na raskršće puteva i vrh brda, trebalo je da se spustim nepunih 100m do pripajanje staze jačem putu međutim tog pripajanja nije bilo. Postoje 2 opcije: jedna da se to nije videlo, a druga da su baš na tom pripajanju sedeli fotografi i ljudi iz medija sa dronom. Ne mogu 100% da tvrdim šta je od ta 2 bilo, ali sam ja otišao još nekih 60-70m napred i počeo pod uglom od 80 stepeni da sečem kroz gusto, ali ka pogrešnoj kontroli. Umesto od mesta pripajanja ka 15. KT, sekao sam odakle sam sekao i to pravac ka 16. KT. Došao sam na kontrolu video broj 50, proverio u dodatnim opisima, video da je to moja, i nastavio dalje. Međutim, to jeste bila moja, ali moja sledeća, a broj 34 je bila 15. KT koju ja uopšte nisam konstatovao. Osim toga, postoji još 1 teorija zašto se ovaj kiks ne bi dogodio - a to je da je umesto 5 nabijenih kontrola oko cilja na istoj karti, bila izmena karte u koridoru. U tom slučaju sigurno bih video varijantu okolo putem sa 14. na 15. KT, tuda bih trčao, prešao preko 16. KT do 15; vratio bi se nazad do 16. KT kako sam i došao i dalje trčao identično. Međutim tako je očigledno bilo suđeno, nije mi se dalo i to je to.
Nakon dve trke u jednom danu, ko nije trčao štafete, imao je dva dana do duge distance. Iskoristio sam to za još jedan trening na karti sutradan, dok sam dan pred dugu totalno odmorio nakon vezanih 9 dana trčanja.
Znao sam šta me čeka što se tiče karte, znao sam da će se zbog nešto kraće staze nego obično dosta obilaziti zbog specifičnosti terena (na kraju sam ja prešao 20.4 km), jedina nepoznanica bila je reakcija tela na uspon od preko 1000m nadmorske visine. Od samog početka trčao sam svoju trku i nisam se obazirao na druge takmičare, naročito u prve dve trećine staze, mada ih na kraju i nije bilo nešto, a dobro bi došlo da je neko malo "povukao", ali dobro, to su detalji.
Nisam se obzazirao zato što vrlo dobro poznajem sebe i signale koje telo šalje. Nisam se 100% opravio od srednjih kada sam za jedan dan sa 2 trke, 2 zagrevanja i 2 rastrčavanja prešao preko 17 km, pa nije bilo teorije, a ni pametno da se jurca od početka. Kada sam imao priliku da trčim sa drugima, nisam to želeo jer bih pukao posle 5-6 kontrolnih tačaka. Ugasio bih se, imao bih grčeve i ko zna kako bih završio trku. Ovako, trčao sam sve vreme svojim tempom, osim po strminjacima gde su svi hodali i de nije bilo realno da se trči.
Generalno, teren je bio božanstven, a utisci posle završene trke su svakako pozitivni. Ako napravim paralelu opet sa Letonijom, težu stazu i fizički i tehnički trčao sam 12 i kusur minuta brže, pri tom prešavši preko 4km manje. Kad se sve sabere, imao sam oko 4 minuta grešaka - 1 minut na 2. KT kada umalo blizu 13. KT da promašim pravac gde je trebalo da se spustim niz liticu (međutim ubrzo sam uvideo da sam krenuo u paralelnu grešku, ispravio se i spasao se), 2.5 minuta na 27. KT gde sam napravio klasičnu paralelnu grešku, ali pre svega jer je "belo" na karti oivičeno granicom vegetacije trebalo da bude "zeleno" pre silaska u uvalu. Podsetnik kaže da je bilo i oko 30 sekundi na 4. KT jer sam sa suprotne strane obišao stenu, ali ajde, to je sitnica.
Sve u svemu, iako lošije fizički spreman, na iskustvo odrađene trke bolje, tako da nemam neku zamerku koju bih mogao da uputim sebi.
Sve što sam rekao na početku posta a što se odnosi na nedostatke koje nisu obezbedili oni koji su zaduženi za to, zaslužno je za moju lošiju fizičku pripremu. Ako je nekome u interesu da to bude bolje, nešto će se uraditi po tom pitanju i biće bolje. Ako ne, ja neću ići više na WOC, neki novi klinci će se "čeličiti" i to je to - the end.
Za kraj, želeo bih da kažem da mi je bila čast i zadovoljstvo da predstavljam našu zemlju na ovom takmičenju. Zaključno sa dugom distancom, ovo je bio 97. nastup za reprezentaciju u svim selekcijama, na svim prvenstvima.
Fotografije: @woc2021czech
Sve ostale fotografije, video materijal, karte, GPS trekove, itd. možete pronači na web sajtu takmičenja: https://woc2021.cz/
BONUS: PTT KUP sa pogrešno postavljenom poslednjom kontrolnom tačkom (br. 100) i sumnjivom razmerom karte:
Duga distanca, kolo lige Srbije, 1. mesto, ukupno izgubljeno 7 minuta i 40 sekundi (45 sekundi pri izlasku sa karte + 1.5 min pre same 4. KT, 1 min na 9. KT, 2.5 min na 12. KT, 15 sek na 15. KT i 1:40 na 24. KT).
