Nakon poslednjeg posta i savskog polumaratona koji je održan 11.11. nastavio sam sa svojom rutinom - treniranja, odnosno priprema za narednu sezonu i forsiranja knjige za ispitni rok koji me je čekao, što je već i sada, dok pišem ovaj post, slučaj za naredne fakultetske obaveze.
27.11. uzeo sam učešće na tradicionalnoj trci u čast Duška Radovića - trčao se krug oko Ade (7.65km), a istrčao sam svoj novi lični rekord u vremenu od 26:39 (avg pace 3:29) i popravio vreme na istoj stazi za oko 2.5 minuta.
Usledio je ritam treninga, međutim, nedugo posle toga, krajem decembra, jedva sam ostao živ od jačine gripa koji me je zadesio i sve ono što sam gradio recimo u proteklih mesec dana na treninzima, palo je u vodu i vratilo me nekoliko koraka u nazad. Postepeno sam ulazio u ritam i uspeo sam da ostavim to iza sebe. Naravno, osetile su se velike posledice, a osnovni pokazatelj je trka u dvorani na 3000m gde sam zvanično debitovao i za svoj novi klub - AK Partizan i uopšte u atletici. Trčao sam prvo 9:58, a dve nedelje kasnije 9:48. Iako su to bili moji novi lični rekordi (15 sekundi bolje nego u maju 2016.) nisam bio toliko zadovoljan, jer da nije bilo gripa išao bih između 9:30 i 9:40.
Poslednja provera pred mediteransko prvenstvo bio je tradicionalni Beli kros na Košutnjaku. Takođe sam nastupio za AK Partizan i 6km, koliko je bila staza za seniore, istrčao u vremenu od 20:44, što je za 1:49 brže nego 2016, godine.
Sve ovo zahvaljujući mom treneru, ali pre svega prijatelju, bratu, osobi od poverenja i dobrom čoveku koji je uvek uz mene, koji je praktično kao moj nabliži član porodice, od koga sam najviše naučio i kome dugujem najviše za ono što sam danas u svetu sporta, pored svojih ličnih napora i edukacije, porodice, prvog trenera Miće i neprestane želje da uspem - Blažu Maksimoviću, sa kojim radim ponovo od avgusta i povratka sa svetskog univerzitetskog prvenstva kada sam napravio presek, prešao u OT Rtanj (što se orijentiringa tiče) i postavio nove dugoročne sportske ciljeve sa kojima je mnogo lakše držati balans u životu koji vodim, a koji u našoj zemlji niti je jednostavan niti je čest, a sadrži se od visokih ambicija i što se ozbiljnog posla tiče i što se tiče sportskih rezultata.
Da bih uspeo, moram imati mir i tišinu za kvalitetan rad, kao i da anuliram sve pritiske i sve ono što negativno utiče na moj unutrašnji mir.
Mediteransko prvenstvo, Antalija, Turska
Od 23. do 27. februara reprezentacija Srbije nastupila je na ovom važnom takmičenju za dalji razvoj našeg sporta na globalnom nivou i napora da se uđe prvo u sklop mediteranskih igara, a kasnije, uz malo sreće i dobre volje, u sklop olimpijskih igara.
Takmičenju je prethodio kamp na Fruškoj Gori pod pokroviteljstvom Orijentiring saveza Srbije, a u realizaciji selektora i nas, takmičara. U petak sam završio poslednji ispit u februarskom roku, a u subotu ujutru već bio u Sremskim Karlovcima na prvom treningu. Imali smo ih 4 za 2 dana i sve je prošlo u najboljem redu, a ujedno smo imali i odličnu uvertiru za ono što nas je čekalo u Antaliji. Meni je posebno bilo drago što je ovaj kamp održan, s obzirom da kartu nisam uhvatio u ruke od poslednjeg takmičenja (državnog prvenstva u sprintu, novembar mesec), a sve zbog oskudnih finansijskih sredstava i obaveza kao akademskog građanina. U prilogu karte sa trekovima.
 |
| Između 2. i 3. nije dobar reciprocitet razdaljine u prirodi |
Kamp je završen u nedelju popodne, ostalo je dva dana da se dobro naspavam i nadoknadim neprospavane noći. Iskoristio sam taj bonus na najbolji mogući način i u sredu u 18h na aerodromu Nikola Tesla čekao spremno poletanje za Istanbul gde smo presedali na putu do Antalije.
Skauting terena je odrađen pravovremeno, psihološka priprema takođe, prethodno iskustvo iz 2013, velika takmičenja pre i posle toga su me naučila da budem hladan, bez emocija, euforije, a rad od avgusta mi je ulio samopouzdanje i znao sam da sam spreman za dobar performans.
Međutim, u sportu, kao i u životu, sreća je ono na šta ne možemo da utičemo, tako da sam se vratio kući bez medalje, iako sam pružio svoj maksimum na svakoj od trka. Lična satisfakcija ostaje kao nešto što mi daje mir, ali će svakako ostati gorak ukus u sećanju na ovaj nastup.
Osvojio sam 2 peta mesta (na dugoj i sprint distanci) i jedno 4. mesto (srednja distanca). Svakog dana sam bio nagrađivan (proglašava se 5 prvoplasiranih), ali diplome nisu bile ono po šta sam otišao.
U petak smo imali srednju distancu, koja je, ispostaviće se, više ličila na sprint nego na srednju. Staza je bila dužine 5km vazdušnom linijom, a pobedničko i približna vremena narednih takmičara su se kretala između 22 i 24 minuta, što je 10 minuta manje od regularnih normi za srednju distancu, tako da je staza komotno mogla biti dužine i 7km. Kao što sam napomenuo, zauzeo sam 4. mesto sa zaostatkom od 10 sekundi za trećeplasiranim, 20 sekundi za drugoplasiranim i 66 sekundi za prvoplasiranim.
Sutradan je na programu bila izuzetno fizički naporna duga distanca. Vazdušnom linijom je bila dugačka 11.7km, a ja sam prešao oko 15.5km sa 650m uspona, od kojeg je 70% došlo u prvih 8 kontrola, što je jako uticalo na moj dalji tok trke, jer su mi se napunile noge i bilo je strašno teško dodavati brzinu u drugom delu staze. Iz tog razloga još jednom nesrećan gubitak medalje - do 22. kt sam bio 3. a tu je usledio pad, jer sam se nakon poslednje uzbrdice ugasio, bukvalno je došlo do toga da sam po uspinjanju na ravno morao jedno 100m da hodam kako bih došao k sebi. Staza kao staza meni nije bila ništa specijalno teška tehnički, sve se to rešavalo u hodu, pa tako ni grešaka skoro da nije bilo, samo u reonu 3. i 7. kontrole po možda minut - 2.
Zbog te fizičke iscrpljenosti, izgubio sam 3. mesto za 1:16 i 4. mesto za 2 sekunde (oba nakon 22. kontrole i poslednjeg uspona).
Što se sprinta tiče, ni tu nisam imao sreće. Na karti nije adektvatno predstavljen prolaz između 14. i 15. kontrole, pa se tačno po splitovima vidi da je bilo razlike i po 40-45 sekundi u varijanti. Možda se to ovako online ne čini kao nešto što se ne vidi, ali kada trčite u punoj brzini, pod jakim pulsom i suncem koje bije u kartu, drugačiji je slučaj. Taman toliko da crna linija koja nedostaje u prostoru između maslinastog zelenog i žutog ili roze simbola koji označava prolaz. Na ovoj trci sam zauzeo 5. mesto, a zaostatak u odnosu na prvoplasiranog je bio 1.5 minut sa sve ovim dodatnim sekundama zbog neregularnosti, što još jednom pokazuje moj dobar performans kao i na prethodnim trkama.
U četvrtak, pre zvaničnih trka, nastupili smo na 1. danu Antalija open-a koji mi je poslužio kao trening i rastrčavanje od napornog puta. U prilogu sve 4 karte.
 |
| Zagrevanje |
 |
| 1. dan - srednja |
 |
| 2. dan - duga |
 |
| 3. dan - sprint |
Po povratku kući nastavio sam sa svojim svakodnevnm aktivnostima. Trenira se, uči se i radi se punom parom na ostvarenju svih zacrtanih ciljeva.
