Prošlo je prilično vremena od poslednjeg posta do danas. Situacija sa korona virusom je skrkala o-sezonu kao i čitave privrede i ljudske živote u svetu. Međutim, što se mene lično tiče, gledajući samo sportski aspekt, ovaj predah mi je dobro došao.
Od zvaničnog prelaska iz juniorske kategorije u kategoriju seniora (sada već davne) 2015. godine, samo nailazim na probleme koji se tiču od svakodnevnog sportsko-akademskog života, preko priprema za domaća takmičenja do, što je i najbitnije, priprema za velika reprezentativna takmičenja. Svaka trka, svaki rezultat, svaki duel sa konkurencijom bili su bitni, sve se merilo i jedva se čekao neki moj kiks kako bi pojedini to iskoristili za moju diskreditaciju.
Ako dodam i lažna obećanja i izneverena očekivanja (iako sam bio spreman na takvu vrstu "izdaje" znajući ko su "igrači"), sve to mi je samo crpelo energiju.
Ovako je 2020. godine došao jedan presek - gde nema reprezentativnih takmičenja, početak sezone je prolongiran tek za kraj juna, domaća takmičenja i državna prvenstava postoje, ali ono što su moji veći, glavni, lični ciljevi su tek u 2021. godini, pa sam se toliko relaksirao i toliko napunio baterije da je tih paklenih 5 godina lagano otišlo u zaborav. Spokojan sam i spreman psihički da se ponovo upustim u nove ciljeve, totalno rasterećen. Kao što sam se 2015. godine odmorio za sezone 2016-2017-2018; tako je i 2019. godina ali pre svega ovaj "korona-period" bio jedan novi "presek stanja".
Na sve ovo došla je nagrada za najboljeg seniora u 2019. godini kada sam sa nikad manje kilometara u nogama od 2011. godine osvojio Orijentiring ligu Srbije i državna prvenstva na sprintu i srednjoj distanci, a na dugoj bio za malo 2. - iako je na samom takmičenju bilo nepravilnosti koje se tiču nereambulisane karte u rangu ove sa Divčibara (gde je nešto moglo da utiče na orijentisanje takmičara i nije moralo, a sve je zavisilo s koje strane dolaziš i kako ti se zalomi - tzv. bingo), a takođe imao sam i solidna izdanja i na Evropskom univerzitetskom prvenstvu i na SEEOC-u, mada daleko od mog nivoa iz 2016-2017. i 2018. godine što zbog trovanja u Moldaviji, što zbog nedovoljne pripremljenosti za Češku (EUOC).
Što se tiče ove nagrade za najboljeg seniora u 2019. godini, ne mogu da grešim dušu, ponosan sam na nju, ali je od 2016. godine do danas ako ne 2 puta, onda sigurno jednom trebalo već da bude u mojim rukama i to u trenucima životne forme po svim aspektima - i u smislu fizičke pripreme i u smislu tehničko-taktičke pripreme i u smislu psihološke pripreme. No, dočekali smo i to da više nije bilo prostora za muljanje i kad-tad morala je da dođe u moje ruke. Moj moto je da je "život maratonska, odnosno trka na duge pruge, a ne sprint", tako da "samo" treba biti strpljiv, istrajan i uporan (mada u Srbiji i naizgled dovoljno lud) i sve zacrtano može da se ostvari.
Dva dana pred uvođenje vanrednog stanja, nesluteći šta nas čeka, "mala, ali odabrana" ekipa OK Paraćin, u sastavu: Strale (Strahinja Strelić), Mare (Marko Radovanović) i ja, otišli smo na Samanjac da odradimo jedan duži trening na karti kao pripremu za državno prvenstvo na dugim, kako bi imali materijal za analizu i tehničko-taktičku pripremu pred to takmičenje.Međutim, usledilo je vanredno stanje, lockdown i moje povlačenje u Palanku kako bi bio roditeljima koji su stariji od 65 godina na raspolaganju i kako bih mogao da treniram i učim, a da me niko ne uznemirava i da ne budem zatvoren u stanu, te lakše psihički izašao iz kompletne situacije kada se ona okonča.
Na kraju, ishod vanrednog stanja u periodu mart-maj bio je ponovno rođenje mladog Lazića (a.k.a. mene) - najveći broj kilometara u nogama od maja 2018. godine pred svetsko prvenstvo u Letoniji, pripremljena karta za finalno crtanje u bloku 70, nekoliko spremljenih ispita i totalni odmor od svega. Doduše, malo se nakupilo tu posla oko ispitnog roka i organizacije prva 2 zvanična takmičenja pod okriljem Orijentiring saveza Beograda čiji sam generalni sekretar, pa 2 nedelje pred takmičenje na Novom Beogradu i Ceraku niti sam spavao niti sam trenirao, što se odrazilo kasnije i na takmičenje na Divčibarama, ali nećemo kukati, sve je to nešto čega sam otprilike bio svestan kada sam se uhvatio u koštac i angažovao oko rada u Savezu.
Sledi nekoliko treninga na karti u periodu maj-jun:
 |
| Najbolji u 2019. godini |
Nakon kompletiranja prva 2 prvenstva Beograda koja su ujedno bila prva 2 zvanična takmičenja u orijentiringu ove sezone u Srbiji, ostalo je 2 nedelje da se koliko-toliko konsolidujem i pripremim za dvodnevno takmičenje na Divčibarama. Nakon trosatnog klackanja autobusom do Divčibara, pravo iz istog sam uskočio u startni boks nekoliko minuta pre 13h.
Prilično stabilna trka sa najviše 1 minut viška: 30 sekundi pred 5. kontrolnu tačku, i po 10 sekundi pred 13. i 17. KT.
P.S. 19. KT nije bila dobro postavljena.
Osim jednog kiksa koji je bio do mene i koji me je koštao plasmana, takođe prilično stabilna trka u delovima gde je karta bila kako treba. Do 1. KT sam išao malo laganije, radi sigurnog starta, a onda sam počeo da dodajem gas i da se trudim da izaberem varijante sa što manje penjanja, jer je uspona bilo prilično - prešao sam 8.97 km sa 320m uspona na izvornoj stazi od 7.2km sa 280m uspona.
Za razliku od prethodnog dana kada nisam imao probleme sa kartom, ovaj deo karte kao da nije pipnut što se reambulacije tiče. Nekoliko krupnih staza i raskrsnica nije bilo ucrtano, a jedna takva umalo da me košta, ne plasmana, nego uopšte završene trke: na putu sa 4. na 5. kontrolu nakon prolaska pored 2. KT, na krivini (što se vidi i po treku gde sam krenuo) put nastavlja grebenom. Sekunde su me delile od silaska u neko selo ispod Divčibara.
Nakon brze konsolidacije nakon što sam video Strelu kako prolazi sa moje desne strane ka 2. kontroli, shvatio sam koja bi bila moja sudbina i vratio se na pravi put. Da li je to uticalo na sledeći pad koncentracije ili se on desio nezavisno nećemo saznati nikada. U svakom slučaju, nakon overavanja 5. KT krenuo sam ka 6. KT i, koliko mi se učinilo u tom trenutku, trčao jednu prilično dugu razdaljinu da bih se zatim spustio u potok. Taj prelazak "prilično duge razdaljine" zapravo je bio silazak do 1. raskršća potoka ispod 9. KT. Da se ogradim, to nije bilo "zapostavljanje kompasa" i kretanje napamet ka potoku, nego sam se ja verovatno toliko sporo kretao izohipsom (a činilo mi se da sam isprašio tipa bar 300-400m) da je to neverovatno, misli su mi verovatno odlutale u nepoznatom pravcu, da sam ja u jednom trenutku stao, pogledao ka drugoj strani potoka, ugledao strm greben koji je nalik onom kod moje 6. KT na koju sam krenuo, i tek onda krenuo da silazim ka potoku, ka tom grebenu i "ka kontroli" br. 6. Kada sam video da na tom mestu nema kontrole, uvideo sam ogroman kiks i brzo nastavio ispravnim putem. Na žalost, za sve ovo vreme mog "odsustva" iscurelo je preko 3 minuta što na ovako strmoj i kratkoj stazi za malo nisam mogao da nadoknadim.
Na toj kontroli moj zaostatak za tada prvoplasiranim (a i na kraju ove trke na dugoj distanci) bio je 3 minuta i 45 sekundi. Razlika se praktično od tog trenutka 95% vremena samo topila da bi se na kraju istopila do 3 sekunde. Osim kratkog stajanja pred 11. KT zaista impresivan niz od 11 KT bez grešaka. Na žalost nedovoljno za 100 bodova na 1. trci Orijentiring lige Srbije, ali sasvim dovoljno za pobedu u ukupnom plasmanu, zbirom rezultata sa obe trke, čime je štiklirano 1. zvanično takmičenje ove sezone kao uspešno (sa nezvaničnim u Paraćinu 2/2).
Za 3 nedelje nas očekuje prvo zvanično državno prvenstvo i prvo zvanično prvenstvo u knockout sprintu zajedno sa trkom za svetsku rang listu (WRE) ukoliko se situacija sa virusom COVID-19 ne pogorša. Vraćam se polako u ritam, pa se nadam da ću biti dovoljno "fit" i za to takmičenje.
Нема коментара:
Постави коментар