National championship middle distance & 11th kup OK Dif

Na predivnim terenima u okolini Resavice, nedaleko od Despotovca i Resavske pećine održano je prvenstvo Srbije na srednjim distancama i 11. kup OK Dif. Kao što sam to rekao i lično organizatorima, ovo je jedan od najzahtevnijih, a ujedno i najlepših terena koje sam praktično ikada trčao. Ako se napravi koncepcija kao drugog dana (na prvenstvu) - konstantno ste u polu grču i psihičkom naporu da gledate kartu, čitate sve što vam je na putu do kontrole, paralelno pratite to u prirodi, a sa druge strane ste pod konstantnim fizičkim naporom zbog borbe sa kamenjem i sa reljefom uz i niz vrtače. Uz opasku mog druga Djoleta da sam nešto slično rekao i za srednju distancu u finskoj na ovogodišnjem svetskom univerzitetskom prvenstvu - jeste nešto slično, s tim što je tamo bilo mnogo više napora i nervoze u smislu donošenja odluka na osnovu pretpostavki oko baš prazne karte, dok je ovde zaista bilo sve kako jeste u prirodi uz manja odstupanja na karti oko vegetacije i rastojanja, a konstantno teško.

Teren, pa čak i koncepcija staze sa današnjeg prvenstva su doslovno u rangu staze za svetsko prvenstvo ili neku veliku trku tog tipa, naravno uz male korekcije karte oko ovih odnosa koje sam naveo i uz malo poboljšanje čitljivosti karte - u smislu sečenja linija koje povezuju kontrole i krugova kontrole i podešavanja odredjenih simbola na karti, konkretno kamenih odseka kako takmičar ne bi morao i pored ionako sporog tempa da dodatno staje da vidi šta je kartograf hteo da kaže a što se realno može generalizovati i podesiti na bolji način. Sve u svemu, po ovim karakteristikama koje sam izneo i sam sam imao osećaj kao da trčim trku na nekom velikom takmičenju, naravno bez bilo kakve fame i pritiska koje prati takvo takmičenje.

Ono što iskreno želim organizatorima i nadam se da će uspeti to da realizuju, a to je bolji marketing i privlačenje inostranih takmičara, jer ovaj teren zaslužuje preko 1000 ljudi, a mogu da se obezbede i smeštajni kapaciteti i sve ostalo što je potrebno da se podnese taj broj. 

Što se mene lično tiče, nisam uspeo u onome što je bio rezultatski cilj, a to je 1. mesto na oba dana takmičenja. Ono čime relativno mogu biti zadovoljan je 80% jako dobrog odrađenog posla oba dana u rešavanju deonica, odnosno u držanju stvari pod kontrolom. Tu konkretno mislim da nije bilo većih grešaka (ne računajući ono što na karti nije bilo do kraja kako treba). Upravo po tih 20% je nedostajalo za bolji plasman, ukoliko izuzmemo hronične probleme u orijentiring svetu, a to je relativno poštovanje fer pleja i prijateljsko trčanje po grupama.

Ali, da se fokusiram na sebe i pomenem neke deonice gde sam izugbio vreme: Prva KT - 15 sek, šesta KT - 30 sek, osma KT - 2 min (odnosi puteva nedaleko od kontrole nisu najbolji, sve je blizu predstavljeno na karti, a u prirodi su rastojanja duža - na to otpada 1:30, a 30 sek otpada na malo slabiji izlaz sa kontrole), četrnaesta KT - 30 sek (protivnička kontrola na istom objektu u istom krugu, a ova vegetacija se baš nešto i ne vidi), ukupno = 4 min + u više navrata sporije kretanje iako je moglo brže. Treća KT je bila namerno sa malo širim lukom kako bi sigurno napao i našao kontrolu.

Rezultati 1. dan               Splitovi 1. dan

Drugi dan (prvenstvo Srbije middle): druga KT - 1 min, treća KT - 30 sek, peta KT - 1:30 (nisu dobri odnosi, vegetacija i još po neki detalj, a fizički sam izašao i desno do ove staze što se na treku i ne vidi), trinaesta KT - 20 sek (ivica karte, malo kritičan deo + kontrola na dnu vrtače i skrnavi simbol kamenog odseka), četrnaesta KT - 20 sek (još 2 nove neucrtane ili ugažene staze, reljef je ok tako da nije strašno), petnaesta KT - 2 min (razumljivost detalja je nikakva + pitanje da li su i odnosi i vegetacija baš takvi kao što su nacrtani), ukupno = oko 5.5 do 6 min + u više navrata sporije kretanje iako je moglo brže.

Nakon izgubljenog vremena na 2. i 5. kontroli borio sam se jako do kraja iako sam znao da sam zajedno sa sporim izlaskom na put do 3. KT dosta vremena izgubio. Recimo, sa 3:13 zaostatka na 5. KT spustio sam na 1:42 zaostatka za prvoplasiranim na 10. KT i tako sa 4. došao do 2. mesta, dobro se držao i posle toga, ali protiv zajedničke trke dva prvoplasirana takmičara od 3. kontrole do cilja nisam mogao da se izborim; a uz deo karte od reona pre 14. i zatim od 14. do 15. KT gde sam izgubio skoro 2 minuta sam zvanično i izgubio 2. i 3. mesto, iako ni time ne bih bio rezultatski zadovoljan.

Rezultati 2. dan (prvenstvo)             Splitovi 2. dan             Ukupni rezultati

Ovakve trke još jednom pokazuju koliko je mnogo rada i tehničkih treninga potrebno da bi se brzo trčalo na terenima ovog tipa, iako do sada toliko kamenja nisam sretao u toj meri ni na Samanjcu ni u Beloj Reci ni u mađarskoj, slovačkoj i Sloveniji; i još jedan dokaz koliko je orijentiring kompletan sport i da uvek postoji prostora za brže i bolje. Obe trke komotno mogu da se trče 35 minuta (iako je 1. dan bio dosta trčljiviji pa nije toliko teško dostići to vreme) i siguran sam da bi bilo koji od top 5 srpskih orijentiraca trenutno mogao da ukrsti kompase sa top 100 svetskih trkača i da bude kompetentan i u borbi za dobar plasman. 

Međutim ono što mi ne daje pravo da budem ljut na sebe i da se kao nešto deprimiram, već sasvim lagano prihvatam stvari takve kakve jesu, je to što sve što trčim, trčim na osnovu akumuliranog znanja, iskustva i dobre psihološke pripreme, pa rezultati sasvim normalno variraju i nisu uvek onakvi kakve bih priželjkivao, posebno na ovako tehnički zahtevnom terenu kao što je bio ova dva dana. To što ja uvek priželjkujem najbolji plasman je stvar mog pogleda na sport i pristupa sportu, jer se inače ne bih ni takmičio, ali to nije uvek realno s obzirom na tehničku pripremu za teške terene, jer to otvara mnoga druga pitanja: pre svega vrlo jasno ne želim da treniram na bilo kakvim kartama i terenima koji nemaju specifičnosti sa važnim terenom koji mi predstoji, zatim ne želim da treniram na karti u sopstvenoj organizaciji jer poštujem svoje vreme i svoje resurse - prvo ako nemam neki veliki cilj nema potrebe opterećivati se i gubiti ih (vreme i resurse), drugo i da imam - savez i klubovi koji žele profi takmičare treba to da prate obezbeđenjem uslova - pre svega kampova uopšte, a posebno kampova u vreme kada su takmičari slobodni ili im treba specifičan teren, nadmorska visina i ostale specifičnosti. Kad-kad se čuje tu neki smeli prigovor tipa pa što ne skupiš lovu za kamp, pa što ne odeš ovde, pa što ne finansiraju roditelji, pa ovo, pa ono. Odgovor je vrlo jednostavan - u redu je da se finansiraš kako znaš i umeš do određenog nivoa, a kada se određeni nivo dostigne to više NIJE normalno, jer za nivo koji te čeka na velikoj sceni, a koji će prvo jedno 5 godina da ti lupa šamare i da te melje, potrebno je mnooogo više nego što svi misle, ali ništa što savez ili neki klub ne može realno da dostigne, odnosno obezbedi, ako se pametno pristupi i temeljno napravi plan i program. Kad i ako se približiš vrhu, potrebno ti je i dosta sreće da osvojiš nešto, ali ako bi i osvojio - u neuređenom sistemu čak ni to ništa ne bi značilo, jer ne bi bio adekvatno nagrađen za sav uložen rad, trud, sredstva, vreme, itd.

To je ujedno još malo dopričana priča koja se tiče između ostalog i mog trenutnog povlačenja iz reprezentacije nakon WOC-a i ispunjenja inicijalnog cilja. Videćemo šta će vreme doneti. Biće interesantno, jer ukoliko neko planira da nastupi u seniorskom timu, a pod uslovom da svi budu želeli da nastupe na nekom istom takmičenju, moraće dobro da se potrudi i da se izbori za mesto. Nadam se samo da neće biti zloupotreba kao što se to dešavalo ranije i da će se vrednovati svi aspekti sportista, ali razne opcije i šeme su uvek u opticaju.

Prelepa istočna Srbija