Sledi jedan uvod u vezi mediteranskog prvenstva u Egiptu, zatim osvrt na vreme iza mene, povratak na pripreme za sezonu 2018. i mediteransko prvenstvo i na kraju kompletna analiza nastupa u Egiptu.
Rezultati, odnosno medalje na mediteranskom prvenstvu u Egiptu su pre svega rezultati zrelog takmičara, rezultati svakodnevnog rada, odricanja, pređenih kilometara na nedeljnom, mesečnom i godišnjem nivou, rezultati svog iskustva stečenog za 12 godina bavljenja orijentiringom i sportom uopšte, raznoraznih analiza kako sebe tako i drugih takmičara, rada sa svojim prijateljima na njihovom i svom usavršavanju, kao i rezultat neprospavanih noći nad knjgama i raznoraznim ispisanim papirima za ispite na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu koji me čine još zrelijim i uče mnogo čemu, posebno ako uzmem u obzir da mi nikada nije bio cilj da ''samo položim ispit''.
Sa druge strane, ništa od ovoga ne bi bilo bez podrške kako svog trenera, tako i dela porodice, najbližih prijatelja, njihovog i mog strpljenja, iskrenosti, ljubavi iz koje proističu najbolje i najlepše stvari.
Zašto ovo naglašavam? - Zato što bez svih njih i bez svega toga, ne bi bilo ništa ni od rezulata ni od toga kako želim da vodim i živim svoj život, zato sam zahvalan svima njima, a sa druge strane i ponosan na sebe - na trudu da svakim danom budem bolji u svemu čime se bavim, kao i na strpljenju i rešenosti da se izdignem iznad svih problema i raznoraznih neprijatnih stvari i situacija kako bih balansirao svim sferama života i kako bih došao do zacrtanih ciljeva.
S obzirom da od oktobra 2017. veći deo svog vremena provodim kod kuće, u Palanci, tako sam morao da prilagodim mnoge stvari, između ostalog i pripreme za narednu sezonu i mediteransko prvenstvo. To znači da mi atletska dvorana nije bila dostupna i da sam sve treninge radio napolju, prilagođavao učenju i putovanjima do Beograda na konsultacije, trenirao i po danu i po mraku, bilo kakvim vremenskim uslovima, a bilo ih je i da se naježiš, ali bukvalno.
U planu mi je bilo da istrčim 1 trku na 3000m u dvorani iz treninga, bez specijalnih priprema za istu. Tri dana pre iste uradio sam svoj jedini trening u dvorani i bio sam jako prijatno iznenađen svojim napretkom i vremenima na određenim deonicama. Kako trka nije počela na vreme, odnosno kako je kasnila 30 minuta što je sramota za organizatore bilo koje sportske manifestacije, a posebno one koji organizuju takmičenje za seniore koji imaju svoju rutinu za zagrevanje, smirivanje i fokus na trku. Na zagrevanju sam se tako (umesto kao što i sam naziv govori - zagrejao) ohladio i možda je bolje bilo da se obučem i vratim kući, ali ajde - istrčao sam trku u vremenu od 9:45 što je svakako bilo ispod očekivanja i realnog stanja, ali eto 3 sekunde novog ličnog rekorda; pa do sledeće zimske sezone ili eventualno nekog testa na otvorenom nekada u toku godine.
Usledio je odmor i skupljanje pozitivne energije za put. Položen ispit sa najvišom ocenom u dosadašnjem školovanju, druženje sa najbližima, šetnja na jezeru po lepom vremenu, po neka kafa sa drugarima, lagana priprema narednog ispita i pakovanje za put.
Na mediteranskom prvenstvu Srbiju je predstavljalo 3 takmičara: Miloš Bilić u kategoriji juniora, Nikola Bilić i moja malenkost u kategoriji seniora. Osvojili smo ukupno 8 medalja (Miloš 3 zlatne, Nikola zlatnu i bronzanu i ja: 2 srebrne i jednu bronzanu).
Nakon noći provedene u putu i kratkog sna stigli smo u Aleksandriju. Smestili se oko 4 ujutru u sobu univerzitetskog kampusa za nauku, tehnologiju i vodeni transport. U toku dana smo otišli na model i ujedno rastrčali posle puno vremena provedenog u sedećem položaju. Sutradan posle dobrog sna usledio je prvi dan takmičenja - sprint distanca.
Išao sam jako dobro do 14. KT uz izgubljenih samo 5 sekundi u reonu 12. KT. Iako prolazna vremena nakon 14. KT to možda ne pokazuju, na istoj sam nagazio nezgodno na ivičnjak i jako bolno iskrenuo nogu.
 |
| Model/trening/rastrčavanje |
Trebalo mi je do pola puta do 16. KT da ponovo počnem normalno da trčim, a nakong toga sam se trudio samo da ignorišem bol i da se fokusiram na trku. Da nije bilo toga možda bi moje vreme na kraju bilo 10-15 sekundi brže, ali u svakom slučaju ne bih mogao da osvojim neko od prva 2 mesta. Osvojio sam 3. mesto što je bilo vetar u leđa za naredne trke s obzirom da je to bila moja prva medalja za reprezentaciju Srbije u kategoriji seniora.
Trek (slika karte) duge distance nije sjajna i izvinjavam se na tome, ali upravo takva je bila i štampa karte i ''ono'' što sam držao u rukama i u šta sam gledao tokom trke. Zato ne treba da čude neke varijante zaključno sa 13. KT. Jer da ne bih gubio vreme nije bilo prostora za stajanje, a s obzirom da nisam imao lupu - tako je kako je. Možda me je to koštalo prvog mesta (zauzeo sam drugo mesto, 32 sekunde iza prvoplasiranog, a 14 sekundi ispred trećeplasiranog), imam izgubljen oko 1 minut u prvom delu staze, ali kako sam brzo išao posle toga, iskreno, ne žalim ni za čime. Na kraju sam prešao 12.5 km po prosečnom pejsu od 3:54 min/km. Skroz mirno, bez kočenja i uz blagu progresiju tokom trke. Iskustvo trka na 10km i polumaratona je došlo do izražaja i zato sam takođe jako ponosan na sebe, a posle 13. KT sam se i osećao upravo tako, kao da trčim poslednjih 5km na trci od 10k, s obzirom da orijentacije i nije bilo mnogo, da ne kažem uopšte :) Trening iz Paraćina je bila prava simulacija.
Kao šlag na tortu došla je srednja distanca i još jedna osvojena medalja. Situacija sa telom nije bila najsjajnija posle 2 jako naporna dana i manjih stomačnih problema. Trudio sam se da maksimalno ignorišem sve to i još jednom izvučem svoj maksimum, međutim posledice su se osetile. Blagi pad koncentracije pred 8. KT (pogrešno skretanje umesto u prolaz do kontrole, svratio sam do kafića) i umor, a ako dodam i čekanje pred 11. KT da prođu 2 automobila kako bih pretrčao preko ulice - doveli su do toga da zaostatak za prvoplasiranim bude malo veći nego prethodnih dana - 52 sekunde. Iako to zvuči malo smešno na pređenih 7.9km i prosečnim tempom od oko 3:55 min/km, bilo mi je malo žao jer sam zaista izvukao zadnji atom snage iz sebe i stvarno nisam mogao ni brže ni bolje. Sa druge strane, uz ove dobre trke, to daje motiv više za treninge koji predstoje već od sutra jer najbolji su blizu. Prvoplasirani takmičar je kada sam počinjao da se bavim orijentiringom i u godinama posle toga bio redovan učesnik finala svetskih i evropskih prvenstava i plasiran u 25 najboljih, kada je ključ za ulazak u finale u ono vreme bio znatno drugačiji nego danas - za sve 3 discipline su se trčale i kvalifikacije i finala.
Raduje me sve ovo jer znam da sam na dobrom putu. Naravno, daleko sam ja od najboljih koji osvajaju svetska i evropska prvenstva, kaskam mnogo godina i pitanje je da li ću ikada biti na približnom nivou kako zbog ambicija van sporta, tako i zbog situacije počev od bilo čega što ima sa finansiranjem sportista - naše zemlje, našeg saveza, klubova u Srbiji, opštine u kojoj živim, itd. itd. Ali nema veze, to moj razvojni put čini još interesantnijim :)
Нема коментара:
Постави коментар