Beogradske o-trke, Novi Sad polumaraton i Fruška Gora

Mesec dana nakon povratka iz Antalije usledio je jak ritam treninga, a onda od 25.03. do 09.04. tri vikenda trka za redom. Prvog vikenda bile su: sprint trka u bloku 19A, 19, 22 i 23 na Novom Beogradu, a sutradan duga distanca (za pionire i kadete duga, po vremenima seniora - više srednja) na Avali. Rezultati su razdvojeni, ali treba posmatrati zajedno kategorije M21E i M18-20 jer smo imali iste staze, pa će tako i osvrt biti realan i uporediv sa rezultatima iz obe kategorije.

Skauting je bio solidan, tačno sam procenio kako će izgledati tok trke, ali sam u bloku 19a prvi put trčao, pa je bilo malo teže uklopiti se u delove koje je teško nacrtati realno na karti s obzirom na 3D prolaze, dubinske i visinske, a kamoli u velikoj brzini lepo ispratiti sve detalje. 

U skladu sa uslovima su proistekle i duže varijante na 2. i 16. KT.

Zauzeo sam 2. mesto, gledajući obe kategorije.          Rezultati

Što se Avale tiče, za nijansu slabija trka, pre svega u izboru dugačke varijante ka 9. KT, kada sam izabrao dosta dužu varijantu, odnosno mnogo sam se odvojio od linije i izgubio po mojoj proceni 3 minuta.  Tu sam praktično i izgubio trku, pre svega. Pored toga, još minut ipo kod 13. kt gde fali klupica na karti sa koje sam se odvajao u šumu i napravio paralelnu grešku (obeleženo crvenim iksom gde fali), kao i kod 15. kt još 1 min, koja je bila "negde" u "nečemu".              Rezultati

Zauzeo sam 1. mesto u svojoj kategoriji, ali sam ukupno gledano sa kategorijom M18-20 imao 3. vreme.

Šest dana kasnije (01.04.) trčao sam novosadski polumaraton gde sam zauzeo 4. mesto istrčavši 21.33 km (po garminu) za 1:18:50, što je moj novi lični rekord, minut brže nego u novembru. A ukoliko bih uporedio tačno vreme po kilometru tada i sada, zaključak je: 2 minuta i nešto, brže (sa 3:47 na 3:41 min/km). Da je bilo malo hladnije vreme, možda bi bilo još bolje, ali ne zaustavljam se ovde, ako se poklope kockice na jesen, možda će se tek osetiti :)

Moj tim

Velikim radom sam dostigao da mi nije teško pao polumaraton i vrlo brzo sam se oporavio. 

U nedelju 09.04. nastupili smo na Memorijalu Saše Palinkaša, na lokalitetu Rohalj baze - Fruška Gora. Spremao sam se da napišem malo opširniji tekst oko ove trke, postavim neka pitanja i dam odgovore i rešenja, ali nekim ljudima ne vredi pričati - kada neke stvari ponavljaš "xy" puta, to više nije slučajnost već navika i to jako loša navika, a kada mnogo stariji i uslovno rečeno ozbiljniji ljudi ne reaguju nikako po ovom pitanju, zašto bih ja trošio svoju energiju. Samo ću reći da je bilo dovoljno u 5 godina, koliko je prošlo od prethodne trke na ovom mestu, da se po 1 godišnje (NAGLASAK: 1 u 365 dana) ode i odradi po malo korekcija i doreambulacija karte, pre svega reljefa i nekih krucijalnih detalja i da bih sada pisao o lepoj trci, po lepom vremenu, lepoj šumi itd. Za ovo što smo doživeli prosto nema komentara - 21. vek, 2017. godina?! Sramota me je i da postavim trek. 

2012. ???!

2017. ???!

Mislim da rezultati uopšte nikome nisu ni bili važni posle trke, kada je svima sve jasno. Sa 9 minuta viška, na koje nisam mogao da utičem, mislim da je bolje da dalje ništa ne pričam. Jedno je sigurno, orijentiring je najlepši, najbolji i najkompletniji sport, međutim, isti ima drugačija shvatanja kod određenih ljudi, to je veliki problem jer izlgeda kao da se bavimo različitim sportom.
Makar skupih 15km sa zagarevanjem, trkom i rastrčavanjem van beogradskog asfalta i kupih patike u Inđiji, da ne bude da sam bezveze gubio vreme.

Zapadni obronci Fruške Gore, lokalitet Rohalj baze

Zimske pripreme & mediteransko prvenstvo 2017

Nakon poslednjeg posta i savskog polumaratona koji je održan 11.11. nastavio sam sa svojom rutinom - treniranja, odnosno priprema za narednu sezonu i forsiranja knjige za ispitni rok koji me je čekao, što je već i sada, dok pišem ovaj post, slučaj za naredne fakultetske obaveze.

27.11. uzeo sam učešće na tradicionalnoj trci u čast Duška Radovića - trčao se krug oko Ade (7.65km), a istrčao sam svoj novi lični rekord u vremenu od 26:39 (avg pace 3:29) i popravio vreme na istoj stazi za oko 2.5 minuta.

Usledio je ritam treninga, međutim, nedugo posle toga, krajem decembra, jedva sam ostao živ od jačine gripa koji me je zadesio i sve ono što sam gradio recimo u proteklih mesec dana na treninzima, palo je u vodu i vratilo me nekoliko koraka u nazad. Postepeno sam ulazio u ritam i uspeo sam da ostavim to iza sebe. Naravno, osetile su se velike posledice, a osnovni pokazatelj je trka u dvorani na 3000m gde sam zvanično debitovao i za svoj novi klub - AK Partizan i uopšte u atletici. Trčao sam prvo 9:58, a dve nedelje kasnije 9:48. Iako su to bili moji novi lični rekordi (15 sekundi bolje nego u maju 2016.) nisam bio toliko zadovoljan, jer da nije bilo gripa išao bih između 9:30 i 9:40.

Poslednja provera pred mediteransko prvenstvo bio je tradicionalni Beli kros na Košutnjaku. Takođe sam nastupio za AK Partizan i 6km, koliko je bila staza za seniore, istrčao u vremenu od 20:44, što je za 1:49 brže nego 2016, godine.

Sve ovo zahvaljujući mom treneru, ali pre svega prijatelju, bratu, osobi od poverenja i dobrom čoveku koji je uvek uz mene, koji je praktično kao moj nabliži član porodice, od koga sam najviše naučio i kome dugujem najviše za ono što sam danas u svetu sporta, pored svojih ličnih napora i edukacije, porodice, prvog trenera Miće i neprestane želje da uspem - Blažu Maksimoviću, sa kojim radim ponovo od avgusta i povratka sa svetskog univerzitetskog prvenstva kada sam napravio presek, prešao u OT Rtanj (što se orijentiringa tiče) i postavio nove dugoročne sportske ciljeve sa kojima je mnogo lakše držati balans u životu koji vodim, a koji u našoj zemlji niti je jednostavan niti je čest, a sadrži se od visokih ambicija i što se ozbiljnog posla tiče i što se tiče sportskih rezultata. 

Da bih uspeo, moram imati mir i tišinu za kvalitetan rad, kao i da anuliram sve pritiske i sve ono što negativno utiče na moj unutrašnji mir.

Mediteransko prvenstvo, Antalija, Turska

Od 23. do 27. februara reprezentacija Srbije nastupila je na ovom važnom takmičenju za dalji razvoj našeg sporta na globalnom nivou i napora da se uđe prvo u sklop mediteranskih igara, a kasnije, uz malo sreće i dobre volje, u sklop olimpijskih igara.

Takmičenju je prethodio kamp na Fruškoj Gori pod pokroviteljstvom Orijentiring saveza Srbije, a u realizaciji selektora i nas, takmičara. U petak sam završio poslednji ispit u februarskom roku, a u subotu ujutru već bio u Sremskim Karlovcima na prvom treningu. Imali smo ih 4 za 2 dana i sve je prošlo u najboljem redu, a ujedno smo imali i odličnu uvertiru za ono što nas je čekalo u Antaliji. Meni je posebno bilo drago što je ovaj kamp održan, s obzirom da kartu nisam uhvatio u ruke od poslednjeg takmičenja (državnog prvenstva u sprintu, novembar mesec), a sve zbog oskudnih finansijskih sredstava i obaveza kao akademskog građanina. U prilogu karte sa trekovima.

Između 2. i 3. nije dobar reciprocitet razdaljine u prirodi

Kamp je završen u nedelju popodne, ostalo je dva dana da se dobro naspavam i nadoknadim neprospavane noći. Iskoristio sam taj bonus na najbolji mogući način i u sredu u 18h na aerodromu Nikola Tesla čekao spremno poletanje za Istanbul gde smo presedali na putu do Antalije.

Skauting terena je odrađen pravovremeno, psihološka priprema takođe, prethodno iskustvo iz 2013, velika takmičenja pre i posle toga su me naučila da budem hladan, bez emocija, euforije, a rad od avgusta mi je ulio samopouzdanje i znao sam da sam spreman za dobar performans.

Međutim, u sportu, kao i u životu, sreća je ono na šta ne možemo da utičemo, tako da sam se vratio kući bez medalje, iako sam pružio svoj maksimum na svakoj od trka. Lična satisfakcija ostaje kao nešto što mi daje mir, ali će svakako ostati gorak ukus u sećanju na ovaj nastup.

Osvojio sam 2 peta mesta (na dugoj i sprint distanci) i jedno 4. mesto (srednja distanca). Svakog dana sam bio nagrađivan (proglašava se 5 prvoplasiranih), ali diplome nisu bile ono po šta sam otišao.

U petak smo imali srednju distancu, koja je, ispostaviće se, više ličila na sprint nego na srednju. Staza je bila dužine 5km vazdušnom linijom, a pobedničko i približna vremena narednih takmičara su se kretala između 22 i 24 minuta, što je 10 minuta manje od regularnih normi za srednju distancu, tako da je staza komotno mogla biti dužine i 7km. Kao što sam napomenuo, zauzeo sam 4. mesto sa zaostatkom od 10 sekundi za trećeplasiranim, 20 sekundi za drugoplasiranim i 66 sekundi za prvoplasiranim.

Sutradan je na programu bila izuzetno fizički naporna duga distanca. Vazdušnom linijom je bila dugačka 11.7km, a ja sam prešao oko 15.5km sa 650m uspona, od kojeg je 70% došlo u prvih 8 kontrola, što je jako uticalo na moj dalji tok trke, jer su mi se napunile noge i bilo je strašno teško dodavati brzinu u drugom delu staze. Iz tog razloga još jednom nesrećan gubitak medalje - do 22. kt sam bio 3. a tu je usledio pad, jer sam se nakon poslednje uzbrdice ugasio, bukvalno je došlo do toga da sam po uspinjanju na ravno morao jedno 100m da hodam kako bih došao k sebi. Staza kao staza meni nije bila ništa specijalno teška tehnički, sve se to rešavalo u hodu, pa tako ni grešaka skoro da nije bilo, samo u reonu 3. i 7. kontrole po možda minut - 2.

Zbog te fizičke iscrpljenosti, izgubio sam 3. mesto za 1:16 i 4. mesto za 2 sekunde (oba nakon 22. kontrole i poslednjeg uspona).

Što se sprinta tiče, ni tu nisam imao sreće. Na karti nije adektvatno predstavljen prolaz između 14. i 15. kontrole, pa se tačno po splitovima vidi da je bilo razlike i po 40-45 sekundi u varijanti. Možda se to ovako online ne čini kao nešto što se ne vidi, ali kada trčite u punoj brzini, pod jakim pulsom i suncem koje bije u kartu, drugačiji je slučaj. Taman toliko da crna linija koja nedostaje u prostoru između maslinastog zelenog i žutog ili roze simbola koji označava prolaz. Na ovoj trci sam zauzeo 5. mesto, a zaostatak u odnosu na prvoplasiranog je bio 1.5 minut sa sve ovim dodatnim sekundama zbog neregularnosti, što još jednom pokazuje moj dobar performans kao i na prethodnim trkama.

U četvrtak, pre zvaničnih trka, nastupili smo na 1. danu Antalija open-a koji mi je poslužio kao trening i rastrčavanje od napornog puta. U prilogu sve 4 karte.

Rezultati, splitovi, slike i routegadget / klikom na neki od redova 2. kolone

Zagrevanje

1. dan - srednja

2. dan - duga

3. dan - sprint

Po povratku kući nastavio sam sa svojim svakodnevnm aktivnostima. Trenira se, uči se i radi se punom parom na ostvarenju svih zacrtanih ciljeva. 

Prvenstvo Srbije u Sprintu (06.11.) i savski polumaraton (11.11.)

Nakon otkazivanja prvobitno planiranog državnog prvenstva na sprint distanci u Vrnjačkoj Banji, raspisan je novi konkurs i Orijentiring savez Beograda je uskočio tu kao novi organizator sa trkom na Kalemegdanu. Dan je bio jako lep i topao za ovo doba godine i bilo je pravo uživanje trčati.

S obzirom da sam startovao u neparnoj grupi, znao sam da neću moći da startujem poslednji, te je i cilj u kvalifikacijama bio istrčati samo lagano i zauzeti neku središnju poziciju. Međutim, em nisam dovoljno sporo trčao, em je konkurencija bila slaba, te sam neočekivano zauzeo 1. mesto u svojoj kvalifikacionoj grupi i postavio se na pretposlednje startno mesto u finalu. To mi nije predstavljalo problem koliko odlaganje starta, jer sam proračunao u minut kada ću da jedem između 2 trke, kada i koliko da se zagrevam i neke svoje rituale koji svaki ozbiljan takmičar ima. 

Posle prvog neprijatnog iznenađenja, usledilo je sledeće na 1. kontroli, a zatim i na 3. KT. Posle trke sam prošetao i uverio se da zbunjenost na startu nije bila usled lične dekoncentrisanosti, već je 1. kontrola u odnosu na zgradu bila previše blizu, previše udesno i severnije za razliku od pravog mesta. Dok na 3. KT mislim da je na sastanku trebalo da se napomene takmičarima da su velike tribine predstavljene posebnim simbolom.

Što se toga tiče, ispašće da kao nešto izvoljevam, ali sa aspekta ozbiljnog takmičara koji se orijentiše pomoću karte i koji obraća pažnju na detalje, pogotovo na sprintu, nedoumica ne sme da bude, jer ja ne tražim kontrolu, već objekat, a svi znamo koliko se kontrole postavljaju blizu, pogotovo na sprintu, ali dobro. Sve su to stvari koje su uticale na ishod trke (2. i 3. mesto), sa 35 sekundi (20 sekundi na 1. kt i 15 sek na 3. kt) izgubljenih u startu, mnogo je teško nadoknaditi nenadoknadivo. Što se ostalog tiče, nije bilo većih problema, osim malo izgubljenog daha usled uspona od 13. kt, preko 14. kt do kalemegdanskog platoa.

Bez obzira na prethodno, dao sam svoj maksimum i završio na 4. mestu. Staza je bila dobro koncepirana, sa solidnim usponom, baš onako kako volim. Međutim, jasno je bilo i pre trke da nisam dovoljno brz za 1. mesto i da su samo sitnice i tuđe greške mogle da me dovedu do istog, ali moj princip bavljenja sportom nije da preskačem trke/discipline na kojima sam lošiji ili imam manje šanse za pobedu i da se predajem bez borbe. Ni tih 35 izgubljenih sekundi ne bi ništa promenilo (u odnosu na prvoplasiranog), te nisam hteo da pravim probleme organizatoru, pogotovo jer ih je već imao. Još 1 od mojih principa vezanih za trke u Srbiji je ili borba za 1. mesto ili ništa, tako da prvoplasiranima svakako čestitam za dobar plasman i odlična vremena, a meni preostaje da nastavim sa pripremama za narednu sezonu kako sam započeo i pokušam da budem još bolji u svakoj disciplini iako su moje preferencije vezane za šumske trke, a pogotovo dugu distancu. 

Rezultati kvalifikacije           Rezultati finale           Splitovi finale

Nekoliko dana kasnije, tačnije u petak 11.11. na Novom Beogradu je održan 10. savski polumaraton gde sam istrčao novi lični rekord u vremenu od 1:19:43 i popravio vreme u odnosu na beogradski polumaraton prošle godine za 6:45. Iako mislim da sam spreman za vreme između 78:30 i 79 minuta, malo smo sporije krenuli, te je bilo teško ubrzati toliko da se nadoknadi razlika u odnosu na prvu polovinu trke, pa je tako i rezultat bio malo lošiji, ali cilj (manje od 80min) je svakako ispunjen čime sam zadovoljan.

Ovo je bila dobra provera i podstrek za dalji naporan rad koji me očekuje u toku zime.