Jedini kandidat za selektora je uspešno promovisan i učinjeno je ono u što sam bio ubeđen da će se desiti - preovladala je subjektivna politika o kojoj sam već govorio i izostavljen sam sa liste putnika koji idu u Izrael.
S obzirom da zaštita takmičara ne postoji ni od strane saveza ni od strane kluba, pojedincima se daje prostor da leče svoje komplekse i da mogu da rade šta hoće. Ni mobing prema takmičaru o kome možete pročitati na ovom linku (drugi deo posta, ako već niste) nije ništa mogao da promeni, jer naravno ko će verovati jednom dvadesetogodišnjaku naspram tridesetpetogodišnjaka i njegovih pulena koji mogu da svedoče u korist koja im se nametne.
To je sramota istih tih ljudi, a ne mene, jednog studenta, koji uči, radi, trenira i ono što je najbitnije voli ovaj sport i u njemu nije ni iz jednog drugog razloga osim zbog ljubavi prema istom. To pravi razliku između mene i neformiranih i nezrelih ličnosti koje nisu zadovoljne svojim životom, pa čine sve da zagorčaju tuđ, samo što u tome nikad neće uspeti. Mogu me ismejavati, izostavljati sa bilo kakvih spiskova, omalovažavati, nepoštovati moje obaveze, rezultate, zalaganje, ali mi niko ne može zabraniti da se bavim ovim sportom, a to pojedincima smeta.
Pored toga, na žalost, ljudi koji su i imali poštovanja, podržavali me, imali hrabrosti da se suprotstave nepravičnosti, su izašli ili su izbačeni iz cele te priče oko odlučivanja u savezu.
Sreća je samo za ovu prvu grupu ljudi da moji roditelji više forsiraju priču oko fakulteta, koja je i meni prioritet, pa neće da se uvlače previše u ove vode, inače ne bi se niko od istih slatko proveo.
Jedna stvar je izuzetno loša, a to je da isti ti koji sede "u foteljama" gledaju mnogo usko i ne razmišljaju o posledicama, a to je da takvim stavovima gube ili su već izgubili takmičare koji su bili ili su još uvek u sportu zbog ljubavi prema istom. Spisak onih koji su napustili sport je dugačak, možda će se neko ko čita i pronaći u istom. Takve ishitrene i nepromišljene odluke mogu da koštaju mnogo, a da pojedinci nisu ni svesni.
Na SEEOC-u u septembru na kome smo bili domaćini, kada je trebalo da se pokažemo i budemo ne 3. nego u prva 2, pokazalo se gde smo. Bili smo 4, što je za razliku od prethodne 2 godine korak unazad, a ne unapred. A postavlja se pitanje zašto - pa zato dragi moji, zato što se dozvoljavaju ovakve stvari. Daj Bože da ove godine u Bugarskoj ne bude još gore, jer ako se nastavi ovako neće imati ko da trči od juniora, a ako nema ko da trči u juniorima, to znači da nema ko da nasledi ni seniore koji su, uz dužno poštovanje, u poodmaklim godinama.
Ako pridodate na to, da se se vrše ovakve malverzacije, ne poštuju obaveze, omalovažavaju rezultati i ako bih to jednim imenom nazvao vrši suprotna stvar od podsticaja, postavlja se pitanje - gde je tu budućnost?
Deci ili već ljudima u mojim godinama, posle ovakvih stvari ne ostaje ništa drugo osim toga da se povuku i posvete fakultetu ili poslu koji će im omogućiti bolji život, ljubav prema sportu se ne gasi, ali sport spada na ko zna koje mesto prioriteta i dolazimo do toga da se skoro uopšte i ne pojavljuju na takmičenjima.
Niko nije lud da troši svoju energiju ako će biti u ovakvoj poziciji. Ako pridodamo i to, da već 5 godina nema stipendija za najbolje seniore, šta je to što može da podstakne iste da ostanu u sportu?
Stavite prst na čelo i razmislite.
Pozdrav.
 |
 |
| Uvek 2 koraka ispred |
Нема коментара:
Постави коментар