Posle 4 godine pauze, ponovo sam bio deo reprezentacije koja je nastupala na Prvenstvu jugoistočne Evrope - SEEOC, a to će i ubuduće biti jedno od glavnih takmičenja u sezoni, makar se ne takmičio nigde u inostranstvu u toku cele godine. Ne bih da dužim, ali ukratko, situacija u savezu i odnos prema seniorima se ni u narednih 6 godina neće promeniti, tako da nema potrebe rasipati energiju na razne putešestvije i egzibicije, već se treba fokusirati na ono gde se može napraviti rezultat i biti uz mlade takmičare.
Od početka sam imao na umu da će Moldavci teško odraditi organizacioni posao na zadovoljavajućem nivou, a sve je ukazivalo na to još 10 dana uoči takmičenja kada još uvek nije bilo biltena 3. Psihički sam se pripremao za sve moguće i nemoguće situacije, ali je bilo pitanje koliko ću odoleti glupostima organizatora. Na sve to, put od 24h umesto 17h sa krntijom od busa (za šta je odgovoran OSS) i neodlazak na model dodatno su podgrevali situaciju. U sredu 21.08. stižemo u Kišinjev, glavni grad Moldavije gde smo bili smešteni, a ja se trudim da se oslobodim bilo kakve nervoze. Tome je pomoglo rastrčavanje sa Maretom od nekih 20-ak min.
S obzirom da je start prve trke, sprint distance, bio u četvrtak 22.08. u 12h, u gradiću Orhei, severno od Kišinjeva, Mare i ja odlazimo i na jutarnji futing oko 7h od oko 15 min. Ova dva rastrčavanja su mi puno pomogla da dođem k sebi od puta. Krećem zagrevanje pred trku, osećaj sjajan. Progresivno dolazim do odličnog tempa i takav se upućujem na start.
Međutim, taj dobar osećaj vrlo brzo se pretvorio u fijasko trku već zaključno sa 4. kontrolom. Prvo pre-start nije ni postojao iako smo imali informaciju da će ga biti, drugo - neorganizovanost na startu (2 puta sam ulazio i izlazio u 1. i 2. startni boks), zatim šestoro dece koja su trčala za mnom i drala se od uzimanja karte u ruke do ionako kratke 1. kontrole i na kraju završna 2 šamara - sakrivene 3. i 4. kontrola u kućice za dečije igranje, u neki mrak gde moraš da saviješ glavu da bi overio kontrolu, gde sam stajao ko zna koliko da bih ukapirao o čemu se radi. Već dotle imam skoro minut viška, tako da je suvišno dalje komentarisati i analizirati. Na staroj sprint karti koju možete videti na ovom linku
ambijent je nacrtan sasvim drugačije, tako da je egzibicija organizatora sa skrivenim kontrolama bila vrlo glupa. Staza kao staza na oko, kao i neke varijante izgledaju sasvim super, kao i svih ostalih dana, ali u prirodi nije baš sve onako kako izlgleda.
Duga distanca, razmera 1:15 000 i novi dan. Krećem sa idejom da idem sve pravo i na nož. Krećem kroz šumu do prve raskrsnice, kad ono, nikad stići. Momentalno menjam varijantu i odlazim sigurno, okolo, putem. Iz istog razloga nisam krenuo pravo do 2. kontrole. Do druge i skoro do same treće kontrole vraćam veru u kartu, međutim pred 3. KT postoje još neki detalji, ali uz sitno stajanje i razlgedanje nalazim kontrolu. Na pola puta do 6. stižem 2 Bugarina, jednog koga sam jurio 2 min i drugog koga sam jurio 12 min; a zatim na 9. KT još 2 Turčina i tu kreće mazanje do 12. kontrole, posle koje se svi razilazimo. Imao sam određene probleme da se probijem do proseke, ali sam toliko brzo išao da je to zanemarljivo.
Nova nesigurnost kreće nakon prelaska jarka ka stazi u zelenom koja ide izohipsom jer u tom delu postoje još barem 2 poprečna puta koja nisu na karti, ali ih ignorišem i pokušavam uz pomoć kompasa da nastavim u pravcu gde sam se zaputio. Uz malo sreće fino se snalazim i na 15m od kontrole susrećem Turke i Bugarina, koga sam stigao 2 min, koji overavaju kontrolu i kreću ka 14. kontroli. Tu dodajem gas i stižem ih ponovo. Posle 15. KT zaustavljam se na osveženju sa Turčinom, dok Bugarin odlazi. Na tom mestu sam praktično izgubio trku koja bi bila sasvim pristojna da sam je završio uz Bugarina. On mi je odmakao nekih 150-200m, a s obzirom da sam ga već 2 puta stizao, bio sam ubeđen da mi neće mnogo trebati. Dok sam overavao 16. kt bio mi je u vidokrugu, međutim dok sam izlazio na put više ga nisam video i to je pretpostavljam bio 2. prelomni trenutak. Umesto da presečem na sledeću stazu kroz šumu, u pravcu 17. KT, (pretpostavljam da mi je iz nekog razloga rezon bio da ću ga pre stići ako idem okolo putem, što je opet glup rezon) silazim nizbrdo, ne vidim stazu u gustišu sa leve strane i odlazim u nepoznatom pravcu gde gubim 5-6 minuta. Tako i moje samopouzdanje odlazi u nepoznatom pravcu, a na cilju saznajem da me je Bugarin koga sam stigao 2 min, dobio 8 min, što govori da sam posle 16. KT izgubio 10 minuta i umesto sa vremenom od nekih 90-91 min, završavam sa 101:11 na pređenih, po garminu, 14.67km (dok je staza bila 11.3km vazdušnom linijom). Teren i vegetacija jako podsećaju na Lipovičku šumu.
Trećeg takmičarskog dana na programu su bile štafete, a ujutru se budim sa ogromnim stomačnim problemima. Već do polaska na trku imao sam 5 odlazaka do toaleta, a da ne pričam dalje, u toku dana... Dušan kreće 1. i preskače jednu kontrolu. Sloba neznajući to, kreće da trči drugu izmenu, a ja u konsultaciji sa ostalima ni ne odlazim na stazu, što je bila ispravna odluka i s obzirom na zdravstveno stanje i na još jednu trku koja me je čekala. U toku dana i uveče sam jako slabo jeo misleći da će stomak prestati da me boli, međutim nije se smirivalo. Tek u toku noći bilo je malo bolje. Iz tog razloga sam bio primoran da za doručak pojedem samo jedno parče džema i hleba.
Sa celom tom situacijom dok nisam startovao sutradan srednju distancu, nisam ni bio svestan koliko me je isrcpelo. Osetio sam svako brdo i iako sam trčao i trudio se da dam svoj maksimum, nisam mogao da "povučem", što se može videti i na splitovima. Imam jedno 15 sekundi stajanja u gustišu pred 1. kontrolu, jedno 40 sekundi u uvali pre 4. koja je slabije predstavljena na karti pa zbunjuje, 1 minut na 6. KT iz istog razloga - postoji još 1 neucrtan suvi jarak koji zbunjuje i nekih 20 sekundi u stajanju iznad močvare koja je presušila iznad 11. KT koja me je na trenutak zbunila.
To je ukupno jedno 2.5 izgubljenih minuta, međutim to ne bi znatno uticalo na plasman, tako da nije ni bitno s obzirom na iscrpljenost stomčnim virusom i slabo trčanje.
I dalje se osećam kao prebijen i, i dalje je virus tu, a sigurno će biti potrebno nekoliko dana da se situacija sredi. Ono na šta sumnjamo su ili hrana ili voda koju smo pili na osveženjima na dugoj i na cilju svaki dan.
U svakom slučaju, ovo takmičenje je iza mene, a najbitnije od svega je ova tabela na slici iznad. Ona pokazuje napredak, pogotovo Maretov, u odnosu na prošlogodišnji SEEOC u Sloveniji. Jeste da su tereni drugačiji, međutim treba imati u vidu ovaj podatak, ako ništa drugo, onda kao početno stanje u novom ciklusu. Siguran sam da će Mare i Mia nastaviti da rade predano i da imaju kvaliteta za medalju.
Što se mene i mojih rezultata tiče 15. mesto od reprezentativaca na sprintu, 11. na dugoj i 12. mesto na srednjoj distanci nije nešto za šta sam se borio, ali ako uzmemo u obzir nepredviđene okolnosti i sezonu bez zimske baze o čemu sam već pričao u više navrata i ovo mogu svrstati kao samo početno stanje u novom ciklusu, baš kao i u Maretovom i Miinom slučaju.
Naredne godine SEEOC nas očekuje u hrvatskoj, a organizatori najavljuju mnogo bolju organizaciju. Verujem da će zaista i biti tako, a za ovaj moldavski kiks odgovornost treba da snosi i SEEOA ili kako god se piše skraćenica organizacije u sklopu Orijentiring asocijacije jugoistočne Evrope. Nedopustivo je da stanje karte bude februar 2018. da se start pomera, da su informacije neproverene i da kasne, da se startne liste za seniore pogrešno sastavljaju (sa takmičarima iz zemalja koje ne spadaju u SEEOC), itd. Siguran sam da federacije plaćaju članarinu ovoj asocijaciji i da ona treba da bude supervizor jedinom takmičenju koje se održava u toku godine.
